Samo jake institucije sprečavaju odlazak mladih

Premda se u narednim godinama nepovoljni tokovi migracija iz Srbije ne mogu u potpunosti suzbiti, emigracije bi mogle da se smanje u odnosu na njihov sadašnji nivo ukoliko Vlada preduzme efikasne i sveobuhvatne mere. Problem je, međutim, to što se umesto takvih mera za sada u javnosti pominju samo parcijalna, skupa i neproverena rešenja, koja će, samim tim, najverovatnije biti neefikasna.

Istraživanje koje smo sproveli pokazuje da su ubedljivo najefikasnije mere koja mogu u narednih pet godina da preokrenu rastući trend emigracije mlade i kvalifikovane radne snage iz Srbije u Zapadnu Evropu, unapređenje kvaliteta institucija (suzbijanje korupcije, poboljšanje vladavine prava) i poboljšanje kvaliteta javnih usluga (reforme zdravstva, školstva i drugo). Druge mere, uključujući čak i hipotetičko povećanje prosečne zarade na 900 evra do kraja 2025, neće preokrenuti rastući trend emigracija iz Srbije.

Iseljavanje upetostručeno za dve decenije

Trenutno u Zapadnoj Evropi živi oko 11 miliona emigranata iz CIE i njihov broj se skoro utrostručio od 2000. godine. To znači da čak oko 10 odsto od ukupnog broja stanovnika CIE trenutno živi u zemljama Zapadne Evrope. Početkom dvehiljaditih oko 0,2 odsto stanovnika CIE godišnje je emigriralo u Zapadnu Evropu, a već u 2017. taj procenat porastao je na oko jedan odsto.

Povećane emigracije ekonomski su veoma štetne za zemlje CIE, a negativan efekat na privredni rast procenjujemo na 0,5 procentnih poena godišnje. Prvo, one su dobrim delom trajne, jer se svega oko polovine emigranata vraća u zemlju porekla. Drugo, u strukturi emigranata iz CIE koji žive u Zapadnoj Evropi oko 75 odsto čini populacija radnog uzrasta (20-64 godine), dok je prosečno učešće populacije radne dobi u stanovništvu CIE oko 60 odsto. Treće, emigranti imaju skoro dvostruko bolju obrazovnu strukturu od uobičajene u zemljama iz kojih potiču. Četvrto, mogućnost zamene radne snage koja je napustila CIE angažovanjem nezaposlenih sa domaćeg tržišta rada teško je moguća, jer je stopa nezaposlenosti u zemljama CIE pala u 2019. na svega 4,2 odsto u proseku, što je niže od prosečne stope nezaposlenosti u zemljama Zapadne Evrope (5,3 odsto).

Da li je glavni razlog odlaska nizak standard?

Preovlađujuće objašnjenje za emigraciju je razlika u standardu, ali u stvarnosti rast standarda u zemljama CIE nije doprineo smanjenju iseljavanja. Početkom dvehiljaditih BDP po stanovniku u zemljama CIE bio je u proseku tek na 38 odsto BDP-a zemalja Zapadne Evrope, a u 2018. je dostigao preko 60 odsto.

Smanjivanjem razlike u životnom standardu, tj. visini plata u CIE u odnosu na zapadnoevropske zemlje, trebalo bi da se sve manje stanovništva iz CIE opredeljuje da emigrira u Zapadnu Evropu – a u stvarnosti se događa upravo suprotno. Emigracije su sada višestruko veće od onih iz 2000. godine.

To ukazuje na druge činioce koji ubrzavaju emigracije. Identifikovali smo dva takva činioca: prvi je priključenje 11 zemalja CIE Evropskoj uniji, što je olakšalo pristup zapadnoevropskom tržištu rada i drugi, mnogo važniji – rast tražnje za kvalifikovanom radnom snagom iz CIE. Emigracije iz CIE nisu se usporile čak ni sa povećanim prilivom migranata iz drugih delova sveta.

U prethodnih dvadeset godina stalno su rasle, pri tom gotovo savršeno prateći sve veći manjak radno sposobnog stanovništva u zemljama Zapadne Evrope. To se dešava zato što emigranti iz CIE (koji uglavnom imaju dobro obrazovanje) svojim znanjima i veštinama mogu da odgovore na tražnju za ljudskim kapitalom visoko kompetetivnih ekonomija Zapadne Evrope, što ne važi u istoj meri za emigrante iz ostatka sveta.

Iako procentualno najviše stanovnika emigrira iz onih zemalja u kojima je razlika u platama u odnosu na Zapadnu Evropu najveća razlika u visini plata nije jedini, a po svemu sudeći ni najvažniji razlog zbog kog stanovništvo CIE masovno emigrira u Zapadnu Evropu. Još važnija od toga je uređenost država izvoznica radne snage.

Naime, države koje imaju veliku korupciju, nizak nivo vladavine prava i ne pružaju građanima kvalitetne javne usluge (zdravstvo, školstvo, administracija i drugo) po pravilu imaju veliku emigraciju stanovnika. To je, po svemu sudeći, glavni razlog zbog kog su godišnje emigracije iz Letonije i Litvanije upola manje od emigracija iz Hrvatske iako je prosečna plata u Hrvatskoj (koja iznosi nepunih 900 evra) nešto veća nego u ove dve baltičke države (gde iznosi između 800 i 850 evra).

Emigracija iz Srbije u narednih pet godina

Rezultati našeg modela pokazuju da će se Srbija, čak i uz relativno visoku stopu rasta BDP-a od oko 4 odsto, verovatno suočiti sa daljim porastom iseljavanja domaćeg stanovništva, ukoliko Vlada ne preduzme efikasne mere koje će to sprečiti.

Prema osnovnom scenariju Srbiju bi u narednih pet godina moglo napuštati 1,2-1,3 odsto stanovništva radnog uzrasta godišnje, u odnosu na sadašnjih jedan odsto. U ovom scenariju pretpostavili smo da neće doći do promena u suzbijanju korupcije, povećanju nivoa vladavine prave i poboljšanju javnih usluga. Za takvu pretpostavku ima osnova pošto od 2014. godine Srbija praktično stagnira u ovim indikatorima.

Scenario unapređenih institucija pokazuje da bi jačanje institucija uz poboljšanje kvaliteta javnih usluga, pre svega zdravstva i školstva, moglo da smanji rast emigracije za 10 do 15 odsto u odnosu na njihov sadašnji nivo.

Treći scenario pokazuje da čak ni hipotetičko povećanje prosečne plate na 900 evra do kraja 2025. ne bi moglo da spreči dalje povećanje emigracija iz Srbije u narednim godinama, već samo blago da ublaži trend njihovog budućeg rasta. Ovaj rezultat ne bi trebalo da predstavlja toliko iznenađenje jer ni zemlje koje su već imale sličan rast zarada u prošlosti (Rumunija) nisu rešili problem iseljavanja stanovništva.

Mere sa kojima se za sada izlazi u javnost nisu dovoljne za rešavanje ovog problema. Nagovešteni finansijski i poreski podsticaji, uz neke druge mere kao što je izgradnja jeftinih stanova, mogli bi zaista da zadrže u zemlji neke pojedince koji razmišljaju o emigraciji, ali neće moći da značajno uspore moguće iseljavanje preko 200.000 stanovnika Srbije u narednih pet godina.