Samo vrh ledenog brega

ECB je usmeravala centralne banke država članica evrozone da kupuju ogromne količine državnih obveznica Italije, i mada nacionalne centralne banke nisu otkrile koliko su ulagale u te hartija od vrednosti, činjenica je da je ukupna vrednost svih kupljenih državnih obveznica porasla sa 102 milijarde dolara (74 milijarde evra), koliko je iznosila 4. avgusta, na 165 milijardi dolara (u oktobru). Procenjuje se da je veći deo te razlike iskorišćen za kupovinu italijanskih državnih obveznica. Nemačka Bundesbanka, koja je bila primorana da kupi većinu obveznica, žestoko se protivila tom programu, ali nije bila u mogućnosti da spreči njegovu realizaciju. Kao odgovor na to, glavni ekonomista ECB Jirgen Štark podneo je ostavku. On je krenuo stopama predsednika Bundesbanke Aksela Vebera, koji je u februaru podneo ostavku zbog ranijeg otkupa obveznica. U međuvremenu, novi predsednik Bundesbanke Džens Vidman otvoreno kritikuje program, dok je nemački predsednik Kristijan Vulf javno optužio ECB da je zaobišla Ugovor iz Mastrihta.

Međutim, kupovine obveznica predstavlja samo vrh ledenog brega. Činjenica da je Banka Italije iskoristila štampariju kako bi pokrila ogromne deficite platnih bilansa podjednako je važna, ali manje poznata. Dodatno štampanje i pozajmljivanje novca, kako je izmereno takozvanim ciljanim deficitom, zapravo znači povlačenje kredita iz ECB. Taj kredit zamenjuje priliv privatnog kapitala kojim je do sada finansirana državna neto kupovina strane robe, ali koji je iscrpljen zbog krize, i njime se finansira odliv kapitala, odnosno kupovina inostranih sredstava. ECB zauzvrat crpi ciljani kredit iz one nacionalne centralne banke u koju se novac uliva i koja stoga mora da prihvati smanjenje obima za odobravanje kredita za refinansiranje. Do jula su samo Grčka, Irska, Portugal i Španija koristile ciljani kredit od 330 milijardi evra. Italija je bila stabilna i nije odavala utisak da će joj pomoć biti potrebna. To više nije slučaj. Italijanska centralna banka je samo u avgustu povukla 40 milijardi evra u okviru ciljanog kredita, a verovatno je u septembru povukla još oko 50 milijardi dolara, kada su ciljani zajmovi Bundesbanke za sistem ECB-a povećani za 59 milijardi evra (nakon skoka od 47 milijardi evra u avgustu). To je najveća ciljana pozajmica povučena iz Bundesbanke tokom jednog meseca, koja je najverovatnije najvećim delom otišla u Italiju. To je usporena eksplozija. Količina ukupnog ciljanog kredita koju je sistem ECB-a povukao iz Bundesbanke bila je gotovo ekvivalentna nuli sve do sredine 2007. Do kraja septembra popela se na 450 milijardi dolara, pored otkupa državnih obveznica koje je Bundesbanka bila prisiljena da izvrši.

Pošto se deficit tekućeg računa Italije na mesečnom nivou kreće u proseku između tri i četiri milijarde evra, gotovo je izvesno da je ciljani kredit kompenzovao odliv kapitala. Italijanski investitori su prodali sredstva u svom posedu bankarskom sistemu, koji je platio novim novčanicama. Investitori su onda tako ostvaren prihod usmerili ka nemačkom tržištu, kupujući akcije, obveznice… Praktično, Nemačka i Italija su zamenile svoja prava po osnovu ciljanog kredita za imovinu kojom se može trgovati. Zbog kolektivnog povlačenja ciljanih kredita Grčke, Irske, Portugala i Španije Bundesbanka je bila prisiljena da u periodu od 2008. do kraja 2010, kredit za refinansiranje smanjuje za 30 milijardi evra godišnje svodeći ga na 90 milijardi evra. Ukoliko bi se nastavilo tim tempom procenjuje se da bi u naredne tri godine nivo kredita mogao da padne na nulu.

Italijanski ciljani kredit, međutim, već je prevazišao tu procenu. U septembru 2011. količina zajmova za refinansiranje Bundesbanke, neto iznos njenih depozita u odnosu na nemačke banke, prvi put u istoriju imao je negativnu vrednost. Promena kredita za refinansiranje ECB preko ciljanog sistema već je dostigla graničnu vrednost. Ali to nije kraj sveta, čak nije ni kraj ECB-a. Izvesno je, međutim, da je Bundesbanka uspostavila novi režim u kojem će morati da pozajmljuje od privatnog bankarskog sektora da bi apsorbovala novac koji beži iz kriznih zemalja. One će zauzvrat nastaviti da odliv kapitala kompenzuju tako što će intenzivirati štampanje novca. Tako je evrozona ušla na opasnu teritoriju. Depoziti se smatraju novcem centralne banke i imaju potencijal za inflaciju, imajući u vidu da bi nemačke banke mogle u svako doba da povuku ta sredstva. Ukoliko bi to učinile, „eksplozija“ u Evropi moglo da bude još snažnija.

Autor je profesor ekonomije i javnih finansija na Univerzitetu u Minhenu i predsednik Instituta Ifo