Saradnja koja nema alternativu

– Zakon nema dobru osnovu za primenu, a najbolji dokaz za to što ovom skupu ne prisustvuje niko iz vlasti. A šteta je što propuštaju priliku da čuju šta imamo da im poručimo. Činjenica je da je situacija sa javno privatnim partnerstvom u oblastima koje nisu proizvodne, veoma loša. U Srbiji ima malo sektora, gde sigurno spada infrastruktura, u kojima bi moglo da se priča o profitu. Razlog za to je katastrofalno stanje u građevinskoj industriji koja je ekonomskom krizom, možda i najviše pogođena. Otežavajuća okolnost je i to što cene resursa kojima raspolažemo nisu tržišne i tek kad dođemo do realnih cena onda možemo razne investicije da oslobađamo taksi – naglasio je Aca Popović, savetnik predsednika Privredne komore Srbije.

On je napomenuo da je većina naših poslova u infrastrukturi, zbog Zakona o javnim nabavkama, skuplja i do 30 odsto. „To je neizdrživo jer u tom slučaju samo povlašćene firme mogu da računaju da će im posao biti plaćen, dok su ostali prisiljeni da podmićuju kako bi došli do zarađenog novca“, upozorio je Popović.

Problem sa referencama koje bi ih preporučile za neke buduće poslove van granica ove zemlje, sa kojim je inače suočena većina građevinski firmi, nemaju u Energoprojektu. Reč je o jednoj od retkih građevinskih firmi koje je uspela da prebrodi teške godine za građevinarstvo. Tajna je verovatno i u tome što je Energoprojekt nekada, 75 odsto svojih poslova obavljao u inostranstvu, ali i danas se može pohvaliti visokim procentom zastupljenosti na inostranom tržištu gde realizuje oko 60 odsto ugovorenih projekata. Zoran Radosavljević, izvršni direktor ove kompanije, ukazao je na problem koji Beograd ima sa parkiranjem i podsetio da ima 26 utvrđenih lokacija za nove podzemne garaže.

– Mi smo davno iskazali spremnost da uđemo u taj posao procenjujući da ispunjavamo uslove s obzirom na to da smo izgradili najveću podzemnu garažu ispod Skupštine grada. Međutim i posle sastanka u Gradskom sekretarijatu za javni saobraćaj ništa se nije dogodilo. Pitam se zašto to gradu nije zanimljivo i koristim ovu priliku da prozovem javnog partnera da uradi nešto dobro za svoje građane. Pomenuo bih da postoji i plan za sređivanje Paliluske pijace, ispod koje je takođe planirana podzemna garaža. Mi smo predložili da se tu napravi još jedan nivo za parkiranje, a ta mesta bi onda mogla da se prodaju onima koji žive u blizini i da se na taj način finansira deo projekta – naglasio je Radosavljević.

Podsećajući da postoji veliki raskorak između mogućnosti javnog sektora i potreba lokalnih samouprava, Tatjana Dijan iz Privredne komore Beograda istakla je da je možda poslednji trenutak da se učini nešto ne bi li se popravila situacija u toj oblasti.

– Potrebe se ne smeju ignorisati, a da bismo ušli u EU moramo da popravimo mnogo toga. Ima se utisak da je donošenjem Zakona stvorena dobra paltforma za saradnju javnog i privatnog sektora i nadam da će zahvaljujući tom zakonskom rešenju biti izbegnute zamke Zakona o koncesijama iz 2003. i da će biti ostvareni bpolji rezultati. Podsetiću da je posle usvajanja tog Zakona potpisano pet ugovora, pri čemu su četiri raskinuta, a samo je jedan ostao na snazi. Naš utisak je da je aktuelni Zakon garantuje veću sigurnost privatnom sektoru – istakla je Dijan.

Ona kaže da je Privredna komora Beograda prepoznala važnost JPP i da je zato u novembru prošle godine formiran Centar za javno privatno partnerstvo.

– Centar sarađuje sa USAID-om, na našem sajtu pratimo šta se dešava sa javno privatnim partnerstvom, kod nas ali i u svetu. Osim toga, potpisali smo ugovor o tehničkoj saradnji sa Hrvatskom, najjačom organziacijom u regionu koja se bavi javno privatnim partnerstvom. Analiza koju je Komora Beograda nedavno uradila pokazala je da su putna infrastruktura, potom IT sektor, telekomunikacije i proizvodnja eleketrične energije, najpogodnije oblasti za realizaciju javno privatnog partnerstva Na lokalnom nivou najviše JPP je u infrastrukturi i upravljanju otpadom i vodosnabdevanjem – kaže Tatjana Dijan.

Ona je kao pozitivan primer javno privatnog partnerstva sklopljenog po novom Zakonu koji je usvojen tek krajem prošle godine istakla saradnju javnog preduzeća Informatika iz Novog Sada sa konzorcijumom tri slovenačke i po jednom britanskom i holandskom firmom.

– Reč je o projektu izgradnje optičke mreže u Novom Sadu. Privatni partneri će ubirati 74 odsto profita u narednih 25 godina, a posle toga sve ide u ruke javnom preduzeću. Najvažnije je, međutim, da će najveću dobit od toga osetiti građani, koji će besplatno koristiti internet i kablovsku televiziju – naglasila je Dijan i napomenula da je taj projekat koštao 46,7 milijardi evra.

Uz opasku da veliki investitori nisu spremni da ulažu u cele projekte Branislav Simović, regionalni direktor MACE za Srbiju, pomenuo je primere javno privatnog partnerstva u kojima je njegova kompanija učestvovala. Reč je uglavnom o projektima humanitarnog karaktera, odnosno o kućama za nezbrinutu decu i stanovima za ljude kojima je potrebna pomoć, čijom realizacijom Velika Britanija rešava socijalne probleme uz pomoć privatnog kapitala. MACE trenutno zapošljava 3.600 ljudi u 68 zemalja sveta, ostvaruje obrt od oko milijardu evra, a u Srbiji ova britanska kompanija posluje već osam godina.

– Kancelarija u Beogradu pokriva sve zemlje bivše SFRJ, kao i Rumuniju i Bugarsku i mogu reći da su neke od tih zemalja iz okruženja otišle malo dalje u javno privatnom partnerstvu. MACE najviše radi sa privatnim investitorima, ali tamo gde smo dugo prisutni radimo i sa državom. U Srbiji zajedno sa državom radimo na projektu Fijat u Kragujevcu. To nije klasično JPP, ali je model gde je država uložila svoje resurse i preuzela obaveze i garancije za obezbeđivanje infrastrukture. To je značajan pomak jer znači da takvo partnerstvo može da funkcioniše – napomenuo je Simović.

Prema njegovim rečima, MACE je bio zainteresovan i za projekat Stare planine, koji je na kraju država sama uradila, s tim što je nedavno austrijski Falkenštajner preuzeo obavezu da otkupi hotel u određenom periodu. Simović je naglasio da je MACE bio deo tima koji je učestvovao u tehničkoj pripremi Olimpijskih i Paraolimpijskih igara u Londonu.

– Programom Olimpijade bilo je predviđeno da se većina takmičenja održi u zapuštenom delu grada, koji se razvijao u vreme tehnološke revolucije. Deo zemljišta nije bio u vlasništvu Londona, ali je donet zakon o otkupu tog zemljišta. Sve to je sređeno, stari objekti su zamenjeni, podignuta nova infrastruktura, smeštaj je urađen po principu JPP i stanovi su bili rasprodati i pre OI. Sportska infrastruktura je bila napravljena tako da može da se koriguje, tribine na Olimijskom stadionu mogu da se smanje, dok je košarkaška arena preneta u Afriku jer ne postoji komercijalna potreba za tim – kaže Simović i procenjuje da je u Beogradu komercijalno moguće iskoristiti bazene, ali i stadione koji su na dobrim lokacijama, a zapušteni.

Akcenat u izlaganju Nemanje Nenadića, programskog direktora Transparentnost Srbija, bio je stavljen na rizike sa stanovišta korupcije. On je istakao da se javno privatna partnerstva u Srbiji mogu osporavati u smislu da li je takav vid saradnje uopšte potreban.

– Kad govorimo o opasnosti od korupcije posotoje neki oblici saradnje, poput javnih nabavki ili koncesija, gde privatni partneri preuzimaju odgovornost. Nasuprot tome, u javno privatnim partnerstvima čini mi se da se odgovornost prebacuje na državu i pitam se šta se može učiniti da ne bude tako. Podsetiću da smo i pre usvajanja Zakona o javno privatnom partnerstvu imali primere gde su se de fakto zaključivali ugovori JPP, a to nije bilo zakonski uređeno, osim opštim pravilima. Zbog toga što nismo imali sistem za izbor privatnog partnera, dolazilo je do velikih nesporazuma. Možda se neko seća priče o kargo centru beogradskog aerodroma gde je fingiran postupak koji je ličio na javnu nabavku – rekao je Nenadić.

On je kao loš primer naveo i jednu lokalnu samoupravu koja je sa privatnom firmom izgradila parkiralište, i sada, navodno, privatni partner ubira 90 odsto, a grad samo 10 odsto prihoda. „Nažalost, i u ovoj oblasti se ne može pobeći od politike. U koalicionom sporazumu javno privatno partnerstvo se pominje u kontekstu reforme javnih preduzeća i to kao zamena za privatizaciju. Meni se čini da je to veći rizik od čiste privatizacije ili koncesije“, konstatovao je Nenadić.

Danka Gladović, predstavila je jednu od najvećih izraelskih firmi u oblasti nekretnina Aviv Arlon, bjašnjavajući kako u praksi funcioniše ova vrsta partnerstva. „Sa izraelskom državom napravili smo ugovor o izgradnji fabrike za preradu morske vode, koja radi od 2007. godine. Vlada je dala resurse, odnosno vodu i obavezala se da će kupiti određene količine te tečnosti, dok je obaveza firme Aviv Arlon bila da izgradi fabriku kojom će upravljati 25 godina, nakon čega će postati njen vlasnik. Vrednost investicije iznosi 85 miliona dolara, od čega je čak 70 miliona dobijeno od banke“, rekla je ova učesnica Danasove konferencije.

Gladović je izrazila nadu da će u Srbiji u kojoj ima potencijala za stvaranje javno privatnih parterstava biti i volje za tim ne samo u javnom sektoru već među stranim i domaćim investitorima. „Ovo je budućnost pogotovo kad se zna da je finansiranje infratsrukture veliki zalogaj za svaku državu, a privatni sektor može da da svojim sredstvima pomogne“, naglasila je Danka Gladović.

Ejal Naor, ambasador Izraela, rekao je da Izreal veruje u Srbiju i da su kompanije iz njihove zemlje koje posluju na našem tržištu najbolji dokaz za to. „Ril estejt u Srbiji ima ugovorene poslove vredne više od milijardu evra. Treba, takođe, naglasiti da izraelski investitori nisu, zbog krize, napustili Srbiju. Naprotiv, odlučili su da ostanu i da se bore za što bolju poziciju na ovom tržištu i mada ima nije lako – posla ima“, zaključio je Naor.

Boris Bjelica, partner u kompaniji Soliditi ril estejt, podsetio je da je Beograd, 2006. godine, bio proglašen gradom budućnosti, a Srbija „ekonomskim tigrom“. On se zapitao gde sada nalazimo.

– Malo je investicija koje mogu da se realizuju. Iako je usvojen novi prostorni plan, i dalje postoji problemi koji koče investicije. Jedna od najvećih teškoća sa kojima se investitori suočavaju jeste rad institucija od kojih zavisi funkcionisanje građevinske industrije. Osim toga, i konverzija zemljišta, naročito u Beogradu, zadaje glavobolju investitorima, ali i imovinsko-pravni procesi i legalizacija. Trenutno, nekoliko stotina hiljada zahteva čeka na legalizaciju i svi projekti stoje dok se to ne reši – napomenuo je Bjelica koji je, kao pozitivno, ocenio ono što se sad dešava u Beogradu sa izradom nekadašnjeg generalnog urbanističkog plana.

Prema njegovoj oceni trebalo bi razmotriti ukidanje taksi koje su investitori dužni da plaćaju prilikom preimenovanja poljoprivrednog zemljišta u građevinsko. Objašnjavajući kakve sve probleme investitori imaju Bjelica je naveo primer jednog šoping mola.

– Prema propisu na svakih 50 kvadratnih metara poslovnog prostora dolazi jedno parking mesto i to je u redu kada se gradi novi šoping mol. Međutim, ako se radi na rekonstrukciji starog tržnog centra gde prostor za parking ne postoji, gotovo da nema načina da se dobije građevinska dozvola za to. Takve stvari treba regulisati – napomenuo je Bjelica.

Taoci nesavesnog odnosa

– Od strateškog je značaja da država pomaže svoju građevinsku operativu, ali bi takođe trebalo napisati i novi zakon o izgradnji. Privredna komora Srbije je još pre tri godine tražila od vlade da promeni zakone i omogući i domaćim firmama da učestvuju na tenderima za projekte koje finansiraju velike međunarodne institucije. Poenta je u tome da se spreči propadanje domaćih firmi, koje neće moći da prežive ukoliko ne budu imale reference iz Srbije. Praktično, te firme su taoci nesavesnog odnosa prema investicijama u sopstvenoj zemlji – upozorava Aca Popović, savetnik predsednika Privredne komore Srbije.

Aca Popović, savetnik predsednika Privredne komore Srbije

Većina naših poslova u infrastrukturi, zbog Zakona o javnim nabavkama, skuplja je i do 30 odsto. To je neizdrživo jer u tom slučaju samo povlašćene firme znaju kad će im obavljen posao biti plaćen, dok su ostali prisiljeni da podmićuju kako bi došli do zarađenog novca.

Zoran Radosavljević, izvršni direktor Energoprojekta

Beograd ima problema sa parkiranjem i utvrđeno je 26 lokacija za nove podzemne garaže. Mi smo davno iskazali spremnost da uđemo u taj posao procenjujući da ispunjavamo uslove s obzirom na to da smo izgradili najveću podzemnu garažu ispod Skupštine grada. Međutim i posle sastanka u Gradskom sekretarijatu za javni saobraćaj ništa se nije dogodilo.

Tatjana Dijan iz Privredne komore Beograda

Kao pozitivan primer javno privatnog partnerstva pomenuću saradnju JP Informatika iz Novog Sada sa konzorcijumom tri slovenačke i po jednom britanskom i holandskom firmom. Reč je o izgradnji optičke mreže u Novom Sadu gde će privatni partneri ubirati 74 odsto profita u narednih 25 godina, posle čega sve ide u ruke javnom preduzeću. Najveću dobit imaće građani, koji će besplatno koristiti internet i kablovsku.

Branislav Simović, regionalni direktor MACE za Srbiju

MACE uglavnom sarađuje sa privatnim investitorima, ali tamo gde smo dugo prisutni radimo i sa državom. U Srbijismo, zajedno sa državom, angažovani na projektu Fijat u Kragujevcu. To nije klasično JPP, ali je model gde je država uložila svoje resurse i preuzela obaveze i garancije za obezbeđivanje infrastrukture. To je značajan pomak jer pokazuje da takvo partnerstvo može da funkcioniše.

Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija

Zbog toga što nismo imali sistem za izbor privatnog partnera, dolazilo je do velikih nesporazuma. Pomenuću slučaj kargo centra beogradskog aerodroma gde je fingiran postupak koji je ličio na javnu nabavku. Nažalost, i u ovoj oblasti se ne može pobeći od politike. U koalicionom sporazumu se javno privatno partnerstvo pominje u kontekstu reforme javnih preduzeća i to kao zamena za privatizaciju. Meni se čini da je to veći rizik od čiste privatizacije ili koncesije.

Danka Gladović, predstavnik izraelske kompanije Aviv Arlon

Sa izraelskom državom napravili smo ugovor o izgradnji fabrike za preradu morske vode, koja radi od 2007. godine. Vlada je dala resurse, odnosno vodu i obavezala se da će kupiti određene količine te tečnosti, dok je obaveza kompanije Aviv Arlon bila da izgradi fabriku kojom će upravljati 25 godina, nakon čega će postati njen vlasnik. Vrednost investicije iznosi 85 miliona dolara, od čega je čak 70 miliona dobijeno od banke.

Ejal Naor, ambasador Izraela u Srbiji

Izreal veruje u Srbiju i izraelske kompanije koje posluju na vašem tržištu najbolji su dokaz za to. Ril estejt u Srbiji ima ugovorene poslove vredne više od milijardu evra. Treba, takođe, naglasiti da izraelski investitori nisu, zbog krize, napustili Srbiju. Naprotiv, odlučili su da ostanu i da se bore za što bolju poziciju na ovom tržištu i mada ima nije lako – posla ima.

Boris Bjelica, partner u kompaniji Soliditi ril estejt

Malo je investicija koje mogu da se realizuju a jedna od najvećih teškoća sa kojima se investitori suočavaju jeste rad institucija od kojih zavisi funkcionisanje građevinske industrije. Osim toga, i konverzija zemljišta zadaje glavobolju investitorima, ali i imovinsko-pravni procesi i legalizacija. Trebalo razmotriti i ukidanje taksi koje su investitori dužni da plaćaju prilikom preimenovanja poljoprivrednog zemljišta u građevinsko.