Saradnja s Kinom, više neophodnost nego izbor

Da li su to uopšte investicije? Da li je gradnja infrastrukture bez tendera na bazi bilateralnih državnih sporazuma specijalitet ekonomskih odnosa sa Kinom ili je toga bilo i ranije sa drugim zemljama? Da li Srbija postaje „kineska provincija“? To su neka od pitanja na koja su okušali da odgovore učesnici razgovora „Srbija na kineskom putu“ u organizaciji Fondacije Fridrih Ebert.

Značajniji razvoj ekonomskih odnosa sa Kinom započeo je 2009. godine potpisivanjem međudržavnog sporazuma sa ovom zemljom, ali se ekonomska saradnja ubrzala u poslednjih pet godina.

Za Igora Novakovića, direktora istraživanja u Centru za međunarodne i bezbednosne poslove ISAC, nema sumnje da moramo da razvijamo saradnju sa Kinom s obzirom na to da ova zemlja povećava prisustvo u regionu i u Evropi.

„Glavno pitanje je kvalitet tih odnosa, da li imamo precizno definisane naše interese i da li delujemo u skladu sa njima. Takođe, da li uzimamo u obzir interese naših partnera, najbližih država i da li uzimamo u obzir geopolitičke okolnosti, kao i koje su posledice razvoja kinesko-srpskih odnosa. Ako se čuju kritike iz EU to su stvari na koje treba da obratimo pažnju. Mi od 2000. godine imamo hroničan nedostatak stranih direktnih investicija, osim možda u periodu od 2001. do 2007. godine, i to nas je ponukalo da idemo u ovom smeru“, ocenio je Novaković.

Dušan Proroković, vanredni profesor na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost u Beogradu, smatra da mi nismo ni imali nekog izbora.

„Imali smo nedostatak SDI, nedostatak vizije, i ne samo mi već i ostale balkanske države. Imali smo krizu u Grčkoj koja je pokazala da oslanjanje na zapadne finansijske institucije itekako može da košta. Inicijativa Pojas i put pala je ovde na plodno tle i dala rezultat. Treba reći da mi nismo ni bili prvi izbor Kineza u CIE. U formatu 16+1 favoriti su bili Poljaci, Česi, Rumuni i Bugari. Srbija je bila tek u drugom talasu kineskih prioriteta, ali kasnija dešavanja otvorila su vrata za podizanje odnosa na viši nivo“, ocenio je Proroković.

Ivona Lađevac, naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu ističe da smo mi sedeli za stolom sa Kinezima, imali smo priliku da štitimo naše interese i ako nismo za to smo sami krivi.

„Imamo sada kritike investicija, ali nama su ti putni pravci neophodni. Bilo je vreme kada nismo ni mogli da dođemo do investicija. Fondovi EU su veoma limitirani i ne stoje nam na raspolaganju, a Kina se tu našla. Drugi problem je što mi često ne znamo šta je naš nacionalni interes“, ocenila je ona.

Stefan Vladisavljev, programski koordinator Fondacije BFPE za otvoreno društvo, ocenio je da je naš nacionalni interes podsticanje ekonomskog razvoja.

„Kina je trenutno možda ne najmoćniji, ali najznačajniji, akter međunarodnih odnosa. Ja bih istakao i razliku između investicija i preferencijalnih ugovora o kreditiranju. Ovo što se zove investicijama u infrastrukturu nisu investicije, već krediti. To su naše pare koje ćemo vraćati i za taj novac angažujemo kineske firme da grade. Ipak, Kina, iako u usponu nije glavni ekonomski partner Srbije“, napomenuo je on dodajući da zamerka da ulazimo u dužničko ropstvo zadužujući se kod Kine ne stoji i da nema razloga za zabrinutost za sada.

Igor Novaković je ukazao i na problem zaobilaženja konkurencije i tendera na projektima koji se realizuju u okviru međudržavnih sporazuma.

„Kada smo kod uzimanja zajmova za određene projekte, taj novac ne samo da treba da se iskoristi za izgradnju već i da se prelije na domaću ekonomiju kroz učešće domaćih preduzeća i dobavljača. Mada, mi smo imali problema sa tenderskim procedurama i sa drugim projektima i to više govori o nama. Sada smo u boljoj poziciji nego pre 7-8 godina i sada možda imamo veću pregovaračku snagu“, kaže Novaković.

Proroković je podsetio da je Koridor 11 za nas strateški projekat, ali niko sa zapada to nije hteo da finansira.

„Nismo imali izbora, prvo smo se zadužili kod Azerbejdžana da to krene, pa onda i kod Kineza. Isto važi i za Crnu Goru, a u šta se to posle pretvorilo druga je priča“, ocenio je on.

Ipak, jedna od glavnih zamerki na kineske investicije je zanemarivanje životne sredine, gde se najviše ističu dve velike kineske investicije, železara u Smederevu i RTB Bor koji je kupio Ziđin.

Novaković je istakao da se u sporazumu između Vlade Srbije i Ziđina mogu naći mnoge nelogičnosti koje idu u korist kineskog investitora.

„To je uzrokovalo da je u pojedinim danima, a postoji i sudska presuda, Ziđin odgovoran za aero zagađenje u Boru. Prema sporazumu, Srbija garantuje da je RTB Bor u dobrom stanju i definisan je neodređeni ekološki prelazni period. Da li to znači da se neće tražiti odgovornost investitora za zagađenje životne sredine? Jasno je da smo želeli da se Bor skine sa budžeta i da je investicija bila nužna, ali mislim i da smo u pregovorima mogli bolje da zaštitimo interese, pogotovo jer smo znali da su u Čukari Peku nađene naslage bakra i plemenitih metala procenjene na 150 milijardi dolara“, napominje Novaković.

Proroković je tu video kao najveći problem nefunkcionisanje institucija, a „kad smo potpuno deinstitucionalizovani, onda logično da dođe RioTinto i traži iste uslove kao Kinezi u Boru“.