Život pod opsadom – Saša

Sudski izvršitelj Branko Dugošija uspeo je da ga iseli zahvaljujući neuobičajeno snažnoj i brojnoj asistenciji države.

Iseljenje Saše Bubnjevića pokrenuto je zbog duga prema Eurobanci u iznosu od svega 480.000 dinara. NJegov stan je prodat na licitaciji pod sumnjivim okolnostima – po ceni od 5.100.000 dinara (42.500 evra), znatno nižoj od tržišne vrednosti stana od 55 kvadrata u ulici 22. oktobra stan br. 17 u Zemunu, koji prema rečima porodice Bubnjević vredi barem 75.000 evra. Međutim, čak i cena koja je postignuta na licitaciji, deset puta je veća od vrednosti Sašinog duga prema Eurobanci, čime je grubo prekršeno načelo srazmere iz člana 56. Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji glasi: „Javni izvršitelj dužan je da prilikom izbora sredstva i predmeta izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja vodi računa o srazmeri između visine obaveze izvršnog dužnika i sredstva i vrednosti predmeta izvršenja.“ Pre nego što su se ostrvili na njegov stan, Branko Dugošija i Eurobanka nisu ni pokušali da naplate Sašino potraživanje na neki drugi način.

Prvi pokušaj iseljenja Saše Bubnjevića, 6. decembra 2017. godine, sprečen je zahvaljujući solidarnoj akciji koju su organizovale Kolektivna odbrana stanara i Združena akcija Krov nad glavom. Izvršitelj Branko Dugošija je tada odustao od nasilnog izbacivanja i dao Saši deset dana da pokuša da reši problem. Saša i njegova sestra Milica su pozajmili novac i otišli u sud pokušavajući da izmire dug, ali im je sudija rekla da je iseljenje „završena stvar“. U iščekivanju narednog pokušaja iseljenja, razgovarali smo sa Sašom i Milicom Bubnjević, naporedo sa pripremama solidarne akcije da ponovo odbranimo Sašin dom.

Opišite nam ukratko situaciju u kojoj se nalazite? Ko vas iseljava i zbog čega?

SB: Posedujem stan u ulici 22. oktobra 17 u Zemunu i sve je bilo u redu do početka septembra 2017. godine, kada sam u sandučetu našao poziv za licitaciju za prodaju stana. Odmah smo otišli u sud kod izvršitelja, da razgovaramo s njim, da vidimo o čemu se radi. Međutim, on ništa nije hteo da kaže, rekao mi je da idem kod sudije i da razgovaram s njom. Kod sudije smo prošli loše, rekla je da nemamo šta da razgovaramo, da je to završena priča i da ćemo dobiti obaveštenje o svemu na kućnu adresu. Licitacija je bila zakazana za nedelju dana i mi odemo tamo. Sve se završilo jako brzo, za pet minuta. Nismo stigli ni da skinemo jakne, stan je prodat. Mi smo je onako u čudu pitali: „Jeste li vi to prodali stan?“, a ona je rekla: „Da, stan je prodat, to je gotovo.“ Kada smo tražili odlaganje, ona nas je vrlo brzo „oduvala“. To je inače jedna jako bahata i drska žena, veoma ružnog ponašanja. Šta god da pitate, ona neće i ne može. Tu smo mi ostali bez teksta i uopšte nismo mogli da verujemo šta nas je snašlo. Čuli smo i kupca kako je pita kad će se moći useliti u stan i ona mu odgovara: „Za jedno mesec dana.“ I da se prvo iseljenje sprovodi bez bravara, a drugo sa bravarom, i tad treba da bude sve gotovo, otvaraju u svakom slučaju. Posle smo pokušali da dođemo do predmeta da vidimo o čemu se radi i šta se dešava. Naravno, nije htela da nam ga da, tako da mi ni dan-danas ne znamo šta se tu desilo, ni šta ni koliko je banka potraživala od njih, jer imamo prema banci dug od nekih 4.000 evra. Sve ove dane advokat i mi pokušavamo da dođemo s njom u kontakt, da nam da te podatke, da platimo dug banci i da se to obustavi. Ona nas je stalno nešto „motala“, te hoće, te neće, da bi pre dva dana javila da ne dolazi u obzir, da je to završena priča.

Dakle, niko vam ništa ne objašnjava i vi ništa ne znate?

SB: Upravo tako. Niko nam ništa ne objašnjava i ne daje nikakve podatke. Oni jedino lepe na vrata obaveštenje o iseljenju i to je to.

Koliko puta je pokušano iseljenje i kako je to izgledalo?

SB: Samo jednom je pokušano iseljenje, a bilo je užasno. Kao da su došli po Eskobara. Grozna je slika kada vidite brdo policajaca, vatrogasce, najveći vatrogasni kamion ja mislim u Beogradu. Trebalo je valjda da dođe i hitna pomoć, ali su sigurno procenili da smo normalni, da se nećemo pokušati ubiti i slično pa nisu ni došli. To nam još nije padalo na pamet, ali nam je padalo na pamet da zapalimo stan. Da donesem benzin i zapalim ga! Nego me sramota komšija, da im nanesem štetu, ljudi ni krivi ni dužni. Svi su oni krenuli ka gore, ka stanu, međutim, izašli su ovi momci, hvala im do neba, tako da je tu onda počelo nagađanje. Izvršitelj je pitao da li mi to možemo pravno da rešimo za nedelju dana, rekli smo da možemo za oko desetak dana, misleći da će nam sudija dozvoliti da uplatimo taj novac koji dugujemo banci. Međutim, nije nam dozvolila i sada je ponovo neizvesno kako će se završiti.

Da li ste imali lični kontakt sa izvršiteljima ili sa policijom?

MB: Imali smo lični kontakt samo na iseljenju. Pa, nemaju oni puno milosti, drsko nam kažu da se sklonimo, da izađemo , da se iselimo… Ja sam se svađala koliko sam mogla, ali ne slušaju oni mnogo, ne može se tu ništa.

Sledeće iseljenje je uskoro. Šta planirate?

MB: Sledeće iseljenje je zakazano već za 27. decembar. Ja obaveštavam sve žive da dođu, zovem prijatelje, poznanike i odziv je dobar, pa da pokušamo bar opet da odložimo iseljenje dok ne nađemo neko trajno rešenje. Bilo bi dobro da dođe neko s kamerom, oni svi beže od tih kamera, a ako je kupac pošten sigurno neće pobeći. Ja sam razgovarala i sa ljudima iz Efektive i sa još nekim organizacijama koje se bave ovakvim problemima i razumeju se u to, i oni kažu da bi najbolje bilo doći do podataka iz banke, jer ako je nesrazmerna prodaja to mora da se zaustavi. Dakle, moramo da vidimo koliko je banka potraživala, kolika je glavnica, kolika kamata. Prodaja je verovatno nesrazmerna, jer ne može biti za dug od 4.000 evra da se prodaje stan od 75.000.

Imate li razumevanje i podršku komšiluka? Kako oni reaguju?

SB: Sa komšijama je sve isto kao i do sada. Normalna je komunikacija kao i pre. NJih to nije nešto posebno ni iznenadilo. U stvari, iznenadilo ih je to da je tek tako prodat stan, a posledice toga, iseljenja i slično, ih nisu iznenadile. Jedna komšinica mi je rekla da ima isti problem sa sinom, koji je sad u Australiji, on je isto bio dužan neki novac banci… Komšije su inače stare, jako malo ima mladih u zgradi, tako da su oni kao i svi stari ljudi. Kad vide policiju, ne suprodstavljaju se, tako su naučili. Jedino je ovaj jedan komšija, koji je i predsednik kućnog saveta, zgranut situacijom i ne može da veruje šta se dešava. On će da nas podrži svaki put, a za ostale komšije ne verujem. To su stari ljudi, penzioneri, imaju svojih problema i plaše se.

Kako izgleda vaš život od kako je pokrenuto iseljenje? Kako trpite taj pritisak?

MB: Napeto je i jako stresno, nemamo mira nikad. Niti spavam niti jedem , ako spavam, spavam po 15 minuta, u grču. Prvih petnaest dana nam uopšte nije dolazilo do glave da je to moguće, kao da se nekom drugom dešava. Život nam se potpuno promenio. Imam spazam pluća, čim se iznerviram, ostajem bez vazduha. Ne bi trebalo uopšte da se nerviram , a ja sam pod stresom non-stop… Mogu da umrem svakog momenta. Manje bi verovatno bilo stresno da imamo gde otići. Mi nemamo drugi stan, tako da… Ako se to desi, i ako nasilno uđu, a i to je moguće, uopšte nemamo ideju ni gde bismo ni šta bismo… Saša više nije ni u radnom odnosu. Jedno vreme je radio ikone, sad nema ni za to živaca. Majka nam je umrla nedelju dana pre prvog iseljenja. Još stoji umrlica na vratima, a oni nas iseljavaju. Jako je teško. Ništa nam se i ne počinje raditi. Mislili smo malo da okrečimo stan, da ga sredimo, ali sad nam se naravno to ništa ne radi. Imam 65 godina i nisam u životu sanjala da je ovako nešto moguće, a preživela sam sve moguće sisteme. Ovo je otimačina, da prodaju stan za 40.000 evra. Pa on kad ga malo sredi moći će ga prodati za 75.000, uz vrlo mala ulaganja. To je jednostavno lobi koji to radi. Ja sam razgovarala sa jednim svojim prijateljem, koji je advokat, i on mi je rekao: „Slušaj, Milice, moraš da budeš oprezna, to su sve banditi.“ Postoji ta ekipa koja tako kupuje stanove. Oni to, kaže, prate u svim opštinama, obično su u dogovoru sa sudijama, mada se retko desi da stan bude prodat prvi put. Međutim, naš su prodali za pet minuta.

Plašite li se nenajavljenih iseljenja?

MB: Zar može i to da se desi? Pa, ne plašimo se, mislim da će oni to ipak najaviti, mada ste me sad zabrinuli. Nismo znali da mogu doći i bez najave. Ne znam kako ti ljudi spavaju, te sudije i izvršitelji uopšte… Ne zanima ih ništa osim da uzmu ogroman novac.

Iseljenje

Ubrzo nakon ovog razgovora, izvršitelj Branko Dugošija je za račun Eurobanke najavio sledeće iseljenje Saše Bubnjevića, za 27. decembar u 12.00h. Bilo nam je jasno da zbog nastupajućih praznika računaju na slab otpor.

Aktivisti Združene akcije Krov nad glavom i Kolektivne odbrane stanara počeli su polako da se okupljaju već oko 8.30, tri ipo sata pre nego što je iseljenje bilo najavljeno. Na žalost, bilo nas je svega trojica u 9.00, kada se ispred zgrade pojavio autobus pun policajaca pod opremom za razbijanje demonstracija, koji su postavili kordon na svim prilazima zgradi, u hodniku, čak i na krovu, dok je vatrogasno vozilo bilo u pripravnosti za upad u stan kroz prozor. Sašu su tako potpuno odsekli od podrške, čitava tri sata pre dolaska izvršitelja. Za to vreme su ga satima lomili da se iseli „dobrovoljno“. Glasovi solidarnosti ispred zgrade nisu dopirali do čoveka kog smo došli da zaštitimo. Milicu Bubnjević i mene su pustili da prođemo iza kordona i uđemo u zgradu tek kad je Saša pristao da izađe, i pozvao nas za pomoć u iznošenju stvari.

Združena akcija Krov nad glavom i porodica Saše Bubnjevića će nastaviti borbu protiv nezakonitog postupanja izvršitelja pred sudom. Sistem u Srbiji je takav da svoja prava moramo tražiti nakon što nas izbace na ulicu, u dugotrajnom sudskom postupku, i Združena akcija će se boriti i protiv takvog sistema, i za krov nad glavom svih koji danas stradaju.

Združena akcija apeluje na građane kojima preti iseljenje da nam se što ranije obraćaju, jer u situaciji kada je iseljenje već zakazano jedino što možemo da učinimo je da nadjačamo policiju, a to nam neće uvek poći za rukom, kao što nije ni 27. decembra prošle godine.