Sindikati troše svoje pare, kad ih imaju

Sindikati koje izdržavaju drugi nisu radničke organizacije, već su u vlasništvu onih koji ih plaćaju! I upravo je u tome posebnost sindikata. Otuda, prirodno je, sindikat račune za trošenje članarine polaže jedino svojim članovima. Sindikati ne troše „naše“ pare, osim ako nismo član nekog sindikata koji redovno plaća članarinu. Po tome se sindikati razlikuju od drugih organizacija civilnog društva, a naravno i od države, koje manje ili više, troše „naše“ pare, a račun ne polažu nama, ili ga polažu „na odloženo“ kao na primer država, odnosno političke partije kao njeni zastupnici. Neki mediji, tabloidi pre svih, upravo od sindikata traže da polože račune, verovatno njima, tabloidima. Pri tom, u tim tabloidima nema sindikata, bilo da ih gazda (javno ili tajno) zabranjuje bilo da „nema interesovanja zaposlenih“. Pomenuti mediji retko, ili nikad, ne traže polaganje računa od onih koji troše „naše“ pare, valjda zato što su (neoliberalistički) uvereni da je novac najsigurniji u rukama bogatih i moćnih. Naglasili smo u prethodno tekstu da je funkcija blaćenja sindikata zbog stvarnih, a najčešće izmišljenih, „finansijskih malverzacija“ u proizvodnji nepoverenja sindikalnog članstva i javnosti uopšte prema sindikatima i sindikalnom vođstvu. Poklapanje pisanja o sindikalnim parama sa intenziviranim sindikalnim i radničkim akcijama (protestima, demonstracijama) uverljivo pokazuje stvarnu nameru tabloida i sličnih medija, ali očito ukazuje i na političke i privredne aktere u čiju korist rade pomenuti mediji.

Možemo se pitati kako je moguće da neku vrstu socijalne panike proizvode vesti o tome kako neko troši svoje pare, a ne kako neko troši tuđe pare. Ili je u pitanju ono čuveno prokazivanje „novinarske logike“ naslonjene na priču o tome kako nije vest kad pas ujede čoveka, već … Dakle, nije vest kad neko troši tuđe pare, već kad neko troši svoje pare! Analogno tome mogli bismo da kažemo da nije vest kad tabloidi pišu kako neko (država, partije, javna preduzeća i drugi) troši naše pare, već je vest situirana u način trošenja sindikalne članarine, ili kad neke nevladine organizacije troše „strane“ pare (to su one koje „finansiraju stranci“). Da li je način trošenja sindikalne članarine važno pitanje? Nema sumnje da je to prilično važno za članove sindikata koji od svoje plate izdvajaju jedan, ili jedan i po odsto, u sindikalnu kasu? Međutim, da li je to pitanje važno za takozvanu opštu javnost kojoj se pomenuti istinoljubivi mediji obraćaju (pored članova datog sindikata)? Očito je da autori vesti o finansijskim malverzacijama sindikata to smatraju važnim, jer inače ne bi o tome pisali. Oni zadovoljavaju interes javnosti za odgovorom na pitanje kako se troše naše pare. A podmeće im se drugo pitanje i drugi odgovori. Ne kako se troše naše pare, već kako se troše tuđe, dobrovoljno date, radničke pare za aktivnost njihovih organizacija.

To podmetanje ima za cilj urušavanje poverenja u sindikate, bilo da je reč o njihovim članovima, radnicima, ili javnosti uopšte. Serviraju se podaci prema po kojima je oko 7.500 sindikalnih organizacija uspelo da zaradi pola milijarde dinara, kao i podatak da je 2013. godine 7.517 sindikata ostvarilo prihode od 7,62 milijarde dinara. Činjenica je, pak, da je najveći broj sindikata u velikoj besparici, da su pojedini granski sindikati u besparici, da sindikalne centrale nisu u stanju da organizuju normalni rad svog sindikata jer nemaju para, da ne postoje štrajkački fondovi. Naravno, nisu svi sindikati u besparici. Ima i „bogatih“ sindikata – reč je, pre svega, o sindikatima u firmama u kojima je visoka stopa sindikalizovanosti i u kojima su radničke plate relativno pristojne. Evo dva primera iz sindikata EMS-a (navedeno prema sajtu ovog sindikata: http://www.sindikatems.org.rs/). „U cilju prevencije radne invalidnosti zaposlenih u JP EMS, od 28.05. do 04.06.2016. godine, za 64 zaposlena, od kojih 55 na radnim mestima sa otežanim uslovima rada, organizovana je rekreacija u Grčkoj, na bazi polupansiona u hotelu Sun Beach koji se nalazi u letovalištu Agia Triada, udaljenom 28 kilometara od Soluna“. I drugi primer: „Posle uspešno realizovane prolećne rekreacije u Grčkoj, JP EMS i Sindikat EMS su, u cilju kontinuirane prevencije radne invalidnosti zaposlenih, organizovali od 23. do 30. 08. 2015. godine i drugu rekreaciju za zaposlene, na bazi sedam punih pansiona u hotelu Đerdap koji se nalazi na samoj obali Dunava u centru Kladova“. Ovi primeri nekima mogu da služe kao pogodni materijal za spinovanje i za urušavanje ugleda sindikata, uz previđanje činjenice da je sindikat EMS-a za pomenute aktivnosti koristio pare od članarine. Drugi, pak, mogu da pokreću pitanje nedostatne sindikalne solidarnosti, ili pitanje racionalnosti ovog načina trošenja sindikalnog novca. Ali, ostaje činjenica da je taj novac, novac sindikata i da članovi sindikata mogu da sankcionišu svoje rukovodstvo zbog načina trošenja novca. Sve u svemu, dizanje galame u javnosti oko načina trošenja sindikalnih para vodi urušavanju ugleda sindikata što može da koristi samo onima koji sindikate doživljavaju kao protivnika protiv kojeg se treba boriti svim sredstvima. U svakom slučaju spinovanje ne treba mešati sa pitanjem racionalnosti poslovanja sindikata kao i sa pitanjem sve neophodnije solidarnosti između sindikata, pa i onih koji imaju i onih koji nemaju para!