Širom otvorena vrata za ulazak privatnog kapitala

Naprotiv, novim Zakonom o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, usvojenim sredinom minule sedmice u Skupštini Srbije, širom su otvorena vrata za ulazak privatnog kapitala, inostranog i(li) domaćeg, u fabrike domaće vojne industrije. Protesti sindikata i radnika srpske vojne industrije, pre svega kragujevačkih oružara koji se energično protive najavljenoj privatizaciji, nisu dali očekivane rezultate. Radnici Zastave oružja protestovali su i prošlog četvrtka ispred Skupštine Srbije, zahtevajući da se ta fabrika, zbog, kako navode, strateškog značaja za bezbednost države, izuzme iz predstojeće promene vlasničke strukture. Novim Zakonom o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme predviđena je prodaja do 49 odsto kapitala najznačajnijih vojnih fabrika: Zastave oružja, Prvog partizana, Slobode , Krušika, Prve iskre, te „Milana Blagojevića“ iz Lučana, koje čine grupaciju Odbrambena industrija Srbije (OIS). Inostrani ili domaći investitori pojedinačno mogu da kupe najviše 15 odsto kapitala neke od ovih fabrika. U svim ostalim preduzećima vojne industrije, poput Prve petoletke – namenska i Zastave terenska vozila, investitori mogu da kupe više od 50 odsto kapitala, i tako postanu njihovi većinski vlasnici.

I dok su zaposleni u ostalim preduzećima Odbrambene industrije, umireni saopštenjem Ministarstva odbrane da inostrani ili domaći investitori neće moći da kupe više od 49 odsto kapitala njihovih fabrika, još zimus prestali da se protive privatizaciji vojne industrije, radnici Zastave oružja ne nameravaju da odustanu od zahteva da ta fabrika i dalje ostane u državnom vlasništvu. Strahuju da bi promena vlasničke strukture vojne industrije za posledicu mogla da ima drastično smanjenje proizvodnje naoružanja i vojne opreme, te otpuštanje radnika i niske zarade.

Direktor Zastave oružja Milojko Brzaković, međutim, ne deli to mišljenje. On tvrdi da će dokapitalizacija da obezbedi brže i efikasnije osavremenjavanje proizvodnog procesa, što će podići konkurentnost Zastave oružja na svetskom tržištima, na kojima se već prodaje gotovo kompletnu proizvodnju pešadijskog naoružanja i lovačko-sportskog i oružja za ličnu odbranu. Sličan stav ima i bivši direktor Zastave oružja Rade Gromović koji takođe tvrdi da u ovom slučaju ne može da se govori o privatizaciji već o dokapitalizaciji fabrika OIS, što znači da država ostaje većinski vlasnik, a to znači da neći biti ugrožen opstanak vojne industrije, a time ni bezbednost države. S druge strane, Dragoljub Grujović, koji je u dva navrata bio na čelu te fabrike, i koji je u Kragujevac, u drugoj polovini prethodne decenije, doveo američki Remington kaže da je do skora bio pobornik privatizacije vojne industrije, ali da to više nije.

– U trenutnim okolnostima država ne bi trebalo da privatizuje fabrike domaće vojne industrije, koje su najvećim delom konsolidovale svoje poslovanje. Tim pre što je u modernizaciju Zastava oružja, recimo, uloženo desetak miliona evra. Država bi domaćoj vojnoj industriji trebalo da pomogne u konverziji fiskalnog duga fabrika namenske proizvodnje, koji je, u slučaju Zastave oružja, premašio deset milijardi dinara. Kragujevačkoj fabrici bi moglo da se pomogne i isplatom dugova za nekada izvezeno oružje (mahom u nesvrstane zemlje – prim. Z. R.), u kojima je država bila garant, i koji su sa kamatama narasli na 100 miliona dolara. Istovremeno, država bi trebalo da počne ozbiljnije da planira nabavku naoružanja i vojne opreme od domaćih proizvođača – sugeriše Grujović.

Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije u Kragujevcu Jugoslav Ristić, koji je svojevremeno bio sindikalni vođa kragujevačkih oružara, ističe da nijedan amandman na Nacrt zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme nije prihvaćen, te da je usvojeni zakonski akt „kombinacija retrogradnog, nemogućeg i pravnog nasilja“.

– Privatizacija vojne industrije je gotovo neostvariva na način na koji to propisuje novi Zakon. Naime, ukoliko država želi da ima privatnu vojnu industriju, onda bi njen udeo u vlasništvu nad njom, a samim tim i uticaj na tu industrijsku granu, morao da bude mnogo manji. Jer, teško je zamisliti da bi neki ozbiljniji inostrani investitor, poput američkog DŽeneral dajnamiksa ili italijanske Berete, pristao da bude manjinski vlasnik u domaćim vojnim fabrikama. Ako bi im, kao manjinskim vlasnicima, bilo onemogućeno da presudno utiču na poslovanje i dalji razvoj fabrike, zašto bi onda dolazile ovde, gde bi im, uz to, Ministarstvo odbrane i Vojno bezbednosna agencija kontrolisale rad, kako je to novim Zakonom predviđeno – kaže Ristić i ističe da predviđena konverzija društvenog kapitala u fabrikama namenske proizvodnje predstavlja pravno nasilje i otimačinu.

Bezrazložan strah

– Razumem bojazan radnika, ali siguran sam da privatizacija vojne industrije neće imati tako loše posledice kakve je ostavila promena vlasničke strukture u ostatku srpske privrede. Najpre stoga toga što se u slučaju najznačajnijih domaćih vojnih fabrika radi o dokapitalizaciji, odnosno o tome da će investitorima i kompanijama da bude ponuđeno do 49 odsto njihovog kapitala, dok će država i dalje da ostane vlasnik većinskog paketa akcija. Takođe sam siguran da će se na listi kupaca kapitala tih fabrika naći samo ozbiljne i kredibilne kompanije iz oružarske delatnosti. Imam uveravanja Vlade i Ministarstva odbrane da će tako da bude, i nemam razloga da u to ne verujem – komentariše za Biznis Milojko Brzaković, direktor Zastave oružja napominjući da je ubeđen da će od dokapitalizacije fabrike korist da imaju i zaposleni.

Argumenti protiv privatizacije

– Do skora sam verovao da je privatizacija jedan od načina za postizanje finansijske konsolidacije i tehničkotehnološke modernizacije vojne industrije, ali više ne mislim tako. Naprotiv, sve više verujem da se u privatizaciju vojne industrije ulazi pod pritiscima sa strane. Bojim se, otuda, da privatizacija, ukoliko je nametnuta može za posledicu da ima drastično smanjenje kapaciteta vojne industrije. Smatram da ni država, ni zaposleni neće imati koristi od ulaska privatnog kapitala u tu industriju. Podsetiću da su mnoge oružarske kompanije u svetu u još ozbiljnijoj krizi i da je Remington je, na primer, pre dva meseca bankrotirao treći put u svojoj dugoj i slavnoj istoriji. Ne vidim ni da bi Bereta, koja je svojevremeno pominjana kao mogući partner Zastave oružja, imala interes da ulaže u modernizaciju te fabrike – procenjuje Dragoljub Grujović, nekadašnji direktor Zastave oružja.