Siromaštvo kao nepravda

Iako poreski krediti za samohrane majke sa niskim prihodima pružaju podršku i doprinose razvoju njihove dece, i dalje ima znakova siromaštva među radnim ljudima: neuhranjenost, slabo zdravlje i zloupotreba supstanci.

Manje se obraća pažnja na to da mnogi nisko plaćeni radnici često moraju da propuste smisleni posao zato što se suviše malo plaća. A bez „dobrog posla“ ovi radnici ne mogu da imaju „dobar život“.

Takvi ishodi, naročito u razvijenim ekonomija, predstavljaju sumorne znake da nešto nije u redu: problem nije „nejednakost“, već visok nivo nepravde.

Veliki delovi društva su duboko frustrirani sa silaznim trendom visine nagrada koje donose rad i preduzetništvo.

Od 1970-ih postoji generalni pad u zadovoljstvu poslom i praktično prestanak rasta realnih zarada u Sjedinjenim Državama, a kasnije i u Velikoj Britaniji, Francuskoj i možda delovima Nemačke, kao i nekim drugim zemljama. Štaviše, realne kamate su pale skoro do tačke na kojoj nestaju.

Iza svega ovoga stoji pad u inovacijama. Očigledno, neka mana u mehanizmu ljudskog zadovoljstva nije adekvatno adresirana.

Dok zapadna društva rade na tome da obezbede ekonomsku pravdu, od ključne važnosti je da obnove i sačuvaju široko rasprostranjeno iskustvo dobrog života.

To znači da omoguće smisleni posao kakav postoji u preduzetničkom kapitalizmu, u kom učesnici alociraju svoje akumulirano bogatstvo i razvijene sposobnosti kako bi izgradili razne industrije i investirali u razne projekte.

Da bi se to postiglo, države su odgajile i obrazovale ljude koji mogu da iskažu svoju kreativnost osmišljavajući nove komercijalne metode i proizvode – a takođe i ljude koji su dovoljno mudri i hrabri da preuzmu rizik finansiranja inovacija.

U isto vreme, pojavljuje se debata o ekonomskoj pravdi. Glasovi u Demokratskoj partiji u SAD, uključujući predsedničkog kandidata Džoa Bajdena, podigli su očekivanja da će se, ako budu izabrani, pozabaviti nepravdama koje su kritikovane na njihovoj nedavnoj konvenciji.

Kao kontrast tome, Republikanci, još od Ronalda Regana, a s vremena na vreme, i Donald Tramp, tvrde da mere usmerene na smanjivanje nejednakosti dolaze po cenu ekonomskog rasta.

Oni imaju na umu velike programe za podizanje prihoda među siromašnim radnicima koji su sprovođeni u SAD u proteklih par decenija, počevši sa „Velikim društvom“ koje je pokrenula administracija Lindona Džonsona 1960-ih, i poreskih kredita na zarađeni prihod tokom 1970-ih.

Takođe, kao što je nedavno primećeno, Demokrate su usvojile „Mediker, bonove za hranu, Head Start projekat, i mnogo drugih programa koji su pomogli jednako belcima i manjinama“. Da li je sve ovo usporilo rast?

Zaista se čini da je rast produktivnosti – ili preciznije, ukupne faktorske produktivnosti i na kraju produktivnosti radne snage – usporio odmah nakon što su ove mere usvajane i, sem u godinama najvišeg uspona internet revolucije, ostao nizak. Ali, kako kaže stara poslovica, „korelacija nije uzročnost“.

Moja kontrirajuća teza, koja je naveliko argumentovana i sada se široko testira, jeste da je veliko usporavanje produktivnosti zapravo uzrokovano velikim gubitkom ljudi koji su i dalje spremni da osmišljavaju nove komercijalne proizvode i metode, a ne „Velikim društvom“.

Svakako, nije verovatno da one kojima je „Veliko društvo“ pomoglo ti koje treba kriviti. U svakom slučaju, čini se da ne postoje nikakve ekonometrijske studije koje pokazuju da države koje pomažu onima koji su zapostavljeni, ostvaruju manji rast.

Postoji i briga po drugom pitanju: nazovite to „napon fiskalnog kapaciteta“.

Neki ekonomisti i poslovni ljudi se pribojavaju da podizanje već sada visokih poreskih stopa u nadi da će se tako sakupiti novac potreban za značajno smanjenje siromaštva, ne bi uspelo da prikupi mnogo više prihoda.

Poreski prihodi bi čak mogli da budu i smanjeni ako bi poreski obveznici počeli da smanjuju svoju ponudu radne snage, a kompanije da gube interes za povećavanje svoje efikasnosti. Pa ipak, ne postoji ni trunka akademskih dokaza koji bi pokazali da su zapadne ekonomije, a sigurno ne nisko-poreska ekonomija Sjedinjenih Država, dostigle granice svojih fiskalnih kapaciteta.

SAD dakle (kao i druge zapadne vlade u različitim stepenima) ima dovoljno prostora da napadne ekonomsku nepravdu. Da bi dovela plate nisko plaćenih radnika na prihvatljiv nivo, država će hteti da uvede raspored subvencija kako bi što je jače moguće podigla plate onih na dnu. Raspored bi onda ustanovio progresivno niže subvencije za svaki viši rang plata.

Veliki deo pažnje koja se sada obraća na ekonomsku nepravdu proističe iz kapitalnog dela Teorija pravde, filozofa Džona Rolsa od pre skoro 50 godina.

Zapanjujuće, Rols je tvrdio da pravda zahteva da se podignu plate najniže plaćenih do maksimuma, što bi zahtevalo da se porezi podignu koliko god je moguće. (Ja sam nedugo posle toga izradio model Rolsijanskog oporezivanja u radu iz 1974).

Naravno, teorija apstrahuje od mnogo toga, a Rols se fokusirao na siromaštvo iz svih izvora. Moja nada danas je da ćemo raditi da stvorimo ekonomiju koja je i uključujuća i pravedna.

I mada je važno da znamo kako da izađemo iz siromaštva, jednako je važno kojim putem da ne idemo.

Moramo se protiviti univerzalnom bazičnom prihodu – žalosnoj upotrebi javnih prihoda koji bi bili bolje usmereni ka povećanju prihoda nisko plaćenih radnika do nivoa koji bi im omogućio da sami sebe izdržavaju, što je neophodno za samopoštovanje.

Ali UBI bi takođe ljude i njihovu decu odvukao od rada, što je za mnoge jedini dostupni put ka ličnom ispunjenju i ka zadovoljavajućem učešću u svetu.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2006. godine i direktor Centra za kapitalizam i društvo na Kolumbija univerzitetu

Copyright: Project Syndicate