Siromaštvo kap koja je prelila čašu

Jer, Egipat je vodeća i najmnogoljudnija arapska država, dugogodišnji saveznik SAD i glavni inspirator nemira u Magrebu i na Bliskom istoku, koji osim političke i demokratske dimenzije imaju i snažno socijalno poreklo: kao jedan od glavnih motivacionih faktora za izlazak Egipćana na ulice bilo je drastično poskupljenje osnovnih životnih namirnica, a mnogi građani ove zemlje žive sa dva dolara dnevno. Sindikati su bili nezaobilazni u organizovanju protesta, a kako je rekao Dominik Stros Kan, šef MMF-a, nezaposlenost je bila tempirana bomba.

Nesporno je da u promenama u arapskom svetu postoji socijalni momenat, smatra Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka. Međutim, on misli da je rast cena bila samo kap koja je prelila čašu.

– Nešto drugo je pokrenulo nemire. Pre svega, reč je o generacijskoj smeni. Kao što su u drugoj polovini 20. veka Mubarak i Gadafi, bili simboli slične smene, danas je to nova elita koja više ne želi iste ljude na vlasti. Sukob dve elite osnova je ove socijalne revolucije. Nemire i nisu pokrenuli najsiromašniji, već upravo mlada elita koja je počela od debatnih klubova na Fejsbuku, da bi se kasnije njihovo raspoloženje prenelo na ulice, ističe Simić za Forum.

A arapska revolucija počela je u Tunisu, 17. decembra u mestu Sidi Buzid, samospaljivanjem Mohameda Buazizija (27), uličnog prodavca koji je godinama trpeo maltretiranje policije koja mu je, u potrazi za mitom, svako malo konfiskovala tezgu i povrće koje je prodavao. Na odluku da se zapali, ovog mladića (preminuo 4. januara), kako ističe Simić, nagnala je arapska čast, budući da ga je lokalna zvaničnica ošamarila, pljunula, zaplenila mu kantar i razbacala povrće.

Tunišani su se, prema izveštajima dopisnika, na protestima, osim na diktaturu, žalili i na nezaposlenost, cene hrane i životne uslove, što je bilo iznenađenje, budući da je Tunis bio bogatiji i stabilniji od zemalja u susedstvu. Pogoršanju socijalne situacije doprinelo je i ukidanje državnih subvencija. U protestima su učestvovali i Tuniska federacija radničkih sindikata i Generalni sindikat radnika, a jedan od poslednjih pokušaja svrgnutog Ben Alija da zaustavi neminovno bilo je obećanje o otvaranju 300.000 radnih mesta.

Zahtevi demonstranata u Alžiru bili su takođe socijalni – tražilo se pojeftinjenje osnovnih namirnica, reforme u zdravstvu i školstvu – ali i demokratski, kao što je onaj za ukidanje vanrednog stanja. Samospaljivanja u Alžiru imala su socijalno poreklo: Mohamed Aučija (26) zapalio se 12. januara, pošto vlast nije odgovorila pozitivno na njegov zahtev da mu reši stambeno pitanje, a Mohsen Buterfif (37) je to isto učinio pošto gradonačelnik nije želeo da ga primi, zajedno sa još dvadesetak demonstranata koji su tražili posao i krov nad glavom, već mu je preporučio upravo da krene stopama Mohameda Buazizija, „ako sme“.

Protesti u Iraku imaju snažnu socijalnu dimenziju zbog nestašice hrane i vode, te loše elektrifikacije. Iako su mediji nagoveštavali socijalno nezadovoljstvo u Iranu, nakon ukidanja državnih subvencija na hranu i gorivo u decembru, protesti koji su kasnije izbili bili su naglašeno politički.

– Smatram da je suštinski razlog za sve proteste želja naroda za slobodom, kazao je za Forum orijentalista Ivan Kostić, jedan od osnivača Balkanskog centra za Bliski istok. Kostić je naveo da su demonstranti nedvosmisleno dali do znanja da im je dosta autokratskih režima i da je ono što oni traže, bez odlaganja, implementacija demokratije i ljudskih prava.

– Statistički, zemlja koja to najbolje može da ilustruje je Tunis koji po podacima iz 2005. ima samo 3,8 odsto stanovništva koje živi ispod linije siromaštva, što predstavlja neznatan procenat u poređenju sa, primera radi, BiH ili Srbijom koje imaju po CIA world factbook-u procentualno mnogo viši stepen siromaštva – BiH 25, a Srbija 7,9 odsto, naglašava Kostić.

Visoka stopa nezaposlenosti u Libiji

Nemiri u Libiji, koji prerastaju u pravi rat, kao glavnu dilemu proizveli su pitanje hoće li Gadafi ostati na vlasti. Ako teorije zavere ostavimo po strani, glavni uzrok nemira jeste upravo želja za političkim promenama. Ekonomska situacija u Libiji, naime, bila je relativno stabilna. Zahvaljujući prihodima od nafte i nevelikoj populaciji, Libija ima visok BDP po glavi stanovnika, među najvećim u Africi. Sprovedene reforme obezbedile su značajan nivo socijalne sigurnosti, posebno kada je reč o stanovanju i obrazovanju. Međutim, u Libiji je najveći problem nezaposlenost, čija je stopa oko 21 odsto.

„Kralju čelika“ tri puta palili zgradu

Bes mladih u Egiptu bio je prevashodno upravljen na neprikosnovenog vladara Mubaraka, njegovu povlašćenu familiju, ali i na tajkune iznedrene u privatizaciji koju bi Srbi nazvali burazerskom. Glavno obeležje takve transformacije kapitala bila je korupcija i stvaranje saveza politike i biznisa, što je dovelo do ogromnih socijalnih razlika. Simbol tog poretka bio je Ahmed Ez, prijatelj Mubarakovog sina Gamala, koji je kontrolisao dve trećine tržišta čelika. Ezova poslovna zgrada u Kairu paljena je tri puta tokom nemira. Oligarsi su se, kako je pisao Njujork tajms, razmetali bogatstvom. Gradili su vile u pustinji nadomak Kaira i duž egipatske obale i vozili nove „mercedese“ po zapuštenim ulicama prestonice u pratnji policije.