Sistem koji ignoriše princip pravde

Danas, izgleda, nema koherentne alternative kapitalizmu, ali antitržišna osećanja, ipak, postoje i izražavaju se kroz, recimo, moralističko suprotstavljanje globalizaciji. Činjenica je da nijedan socijalni sistem ne može da preživi dugo bez moralne osnove, pa imajući to u vidu, pitanja koja postavljaju antiglobalisti moraju biti hitno rešena, pogotovo sada usred ekonomske krize. I mada je teško poreći da i tržište ima neku moralnu vrednost sa moralne tačke gledišta, ispravnije je da nas proizvodima snabdeva slobodan, a ne robovski rad, kao i da sami biramo proizvode, a ne da ih bira država. Činjenica da je tržišni sistem efikasniji u stvaranju bogatstva i zadovoljavanju potreba potrošača u odnosu na bilo koji drugi sistem predstavlja dodatni bonus. Zato je moralna kritika tržišta tog sistema fokusirana na njegovu tendenciju da favorizuje moralno neispravni karakterni tip, da daje privilegiju neprihvatljivim motivima i da promoviše neželjeni ishod. Za kapitalizam se, t akođe, tvrdi da ne sadrži princip pravde.
Često se ističe da kapitalizam nagrađuje kvalitete kao što su uzdržanost, naporni rad, inventivnost, štedljivost i promišljenost. S druge strane, odbacuje vrline koje nemaju ekonomsku utemeljenost kao što su heroizam, ponos, darežljivost i sažaljenje. (Heroizam preživljava, delimično, u romansiranoj ideji „herojskog preduzetnika“). Problem nije samo u moralnoj neadekvatnosti ekonomskih vrlina, već u tome što nestaju. Naporan rad i inventivnost se i dalje nagrađuju, ali uzdržanost, štedljivost i promišljenost sasvim sigurno su počeli da nestaju sa prvim kreditnim karticama. Na bogatom Zapadu, svi pozajmljuju da bi trošili koliko god je moguće – Amerika i Britanija se dave u dugovima.
Adam Smit napisao je da je „potrošnja jedini cilj i svrha proizvodnje“. Ali potrošnja nije etički cilj, jer nije dobro imati pet automobila umesto jednog. Morate da trošite da biste živeli i da trošite više nego što vam je neophodno da biste živeli lepo. To je etičko opravdanje za ekonomski razvoj. Sa etičke tačke gledišta, potrošnja je sredstvo za postizanje dobrog, a tržišni sistem je najefikasniji motor za izvlačenje ljudi iz siromaštva. Taj model je uveliko prisutan u Kini i Indiji. Međutim, niko ne govori posle koje tačke nas potrošnja gura u loš život. Ako ljudi žele više pornografije ili lekova, tržište im omogućava da konzumiraju te proizvode do tačke samouništenja. Zaključak je da tržište previše snabdeva proizvodima koji su moralno štetni, a nedovoljno proizvodima koji su moralno korisni. Ne bi, međutim, bilo fer kriviti samo tržište za loš izbor, jer potrošači mogu sami da odluče kada treba da prestanu nešto da troše ili šta žele da troše. Treba, takođe, reći da se tržišni sistem oslanja na poseban motiv za akciju (Kejnz je to nazvao „ljubav novca“), koji preti da podrije tradicionalno moralno učenje. Jedan od paradoksa kapitalizma ogleda se u tome što požudu, gramzivost i zavist preobraća u vrline. Govoreno nam je da kapitalizam otkriva potrebe za koje ljudi nisu ni znali da imaju i tako gura čovečanstvo napred. Ali, bliže je istini da se tržišna privreda održava stimulisanjem gramzivosti i zavisti kroz reklame. U svetu sveprisutnih reklama teško je utvrditi granicu kada se može reći da je glad za proizvodima i uslugama utoljena.
Poslednje moralno pitanje jeste nedostatak principa pravde u kapitalizmu. Na savršeno konkurentnom tržištu, sa potpunim informacijama, modeli tržišta pokazuju da svi faktori proizvodnje dobijaju nagrade jednake njihovim krajnjim proizvodima, recimo, svi su plaćeni onoliko koliko vrede. Velika konkurencija i zahtevi koji se postavljaju u oblasti informisanja stvaraju utisak da ni jedan ugovor nije iznuđen, odnosno da nema monopola i da su sva očekivanja potrošača ispunjena. Pravednost u distribuciji je osigurana pravednošću u razmeni. Međutim, nijedan postojeći kapitalistički tržišni sistem ne stvara spontano pravednost u razmeni. Uvek je prisutna neka monopolska moć, insajderi imaju više informacija od autsajdera, neukost i nesigurnost se prožimaju, a očekivanja su često izneverena. Pravednost u razmeni mora da dođe izvan tržišta. Štaviše, talenti koje ljudi donose sa sobom na tržište uključuju ne samo njihove urođene kvalitete već i njihove startne pozicije, koje nikako nisu jednake. Zato liberalna teorija o pravdi insistira na minimumu jednakosti prilika, odnosno na pokušaju da se eliminišu sve one nejednakosti u životnim prilikama koje stižu iz nejednakih početnih tačaka. Kao rezultat toga, oslanjamo se na državu da obezbedi socijalna dobra kao što su obrazovanje, stanovanje i zdravstvenu zaštitu.
Na kraju, tvrdnja da su svi (u idealnim uslovima) plaćeni koliko vrede jeste ekonomska, a ne moralna, ocena. Ona se ne pokorava našoj moralnoj intuiciji da generalni direktor ne bi trebalo da bude plaćen 500 puta više u odnosu na prosečnu platu svojih radnika, niti našem verovanju da bi nekome, čija je plata suviše niska za život, trebalo pomoći da ne umre od gladi. Kako je naše društvo postajalo bogatije, došli smo do uverenja da svako ima pravo na minimalni standard, bilo na poslu ili na bolovanju ili da je nezaposlen, koji obezbeđuje kontinuirani nivo komfora i napretka. Tržišni sistem to ne garantuje.
Robert Skidelski, član britanskog Doma lordova, profesor političke ekonomije na Varvik univerzitetu, autor nagrađene biografije ekonomiste Džona Mejnarda
Kejnsa, član borda direktora