Kompanija Belim više od šest decenija prisutna je na tržištu Srbije, u državama bivše Jugoslavije, u brojnim zemljama Istočne Evrope, Bliskog istoka, Afrike.
Dobro je poznata u poslovnim i stručnim krugovima, ali ne i široj javnosti, a generalni direktor Miodrag Petrović, koji je 30 godina na čelu Belima, kaže u razgovoru za Danas da je to posledica marketinškog pristupa kojim se prednost daje pozicioniranju kompanije i kvalitetu proizvoda i usluga, a ne ličnostima koje vode firmu. One mogu da se menjaju, odlaze ili dolaze nove, ali kompanija i njen proizvodni program moraju da ostanu na pozicijama koje su imali i da ih nadgrađuju.
Koliko poslovni ambijent Srbije omogućava kompanijama da traju, grade svoje mesto na tržištu matične zemlje i u inostranstvu?
– Nažalost poslovni i pravni ambijent je vrlo, vrlo loš. Urušene su institucije države, privatizovani su delovi policije, tužilaštva, pravosuđa… Sistemska korupcija je na visokom nivou, nema izgradnje nezavisnih institucija sistema, koje treba da počnu da rade kao neutralna i profesionalna administracija u skladu sa podelom vlasti, što bi otvorilo širok demokratski dijalog u društvu. To sve bi oslobodilo ljudske resurse, pronašlo nove motive za razvoj društva. To je posao vlade i političara. Ne smemo zaboraviti da naši političari posle pada Berlinskog zida nisu uspeli da se uklope u svetsku porodicu i nađu rešenje za životna pitanja svojih građana. Mi sada već nemamo radnu snagu, imamo samo nezaposlene. Ako se nastavi ovako, mladi ljudi će otići iz Srbije i mi za deset godina, možda i pre , nećemo imati nezaposlenih. Ostaće neprofilisana radna snaga, nižih kvalifikacija, koji ne mogu obezbediti niti akumulaciju kapitala niti razvoj.
Ipak, strane firme dolaze ovde, otvaraju fabrike.
– Da, dolaze, jer naš ambijent pogoduje isključivo multinacionalnim kompanijama. One koriste nekvalifikovanu radnu snagu, jednostavnu proizvodnju, da li je reč o sečenju kablova ili proizvodnji čarapa, a tu nema akumulacije ni razvoja, to je 19. vek. Ne bude li se razvijala domaća proizvodnja koja donosi novu vrednost, mi nećemo imati čime da punimo budžet. Tome će doprineti i to što se institucije sistema ne prilagođavaju domaćim privrednicima, one se prema nama ponašaju neprijateljski i samo ličnom energijom uspevamo da se izborima sa problemima, da se odupremo. Trošimo snagu na nepotrebne stvari umesto da se bavimo razvojem. To je birokratski sistem koji se nije reformisao, kao ni druge ključne strukture, poput službi bezbednosti. Sve to utiče na poslovanje. Mi smo živeli u jednom sistemu koji je bio sređen, samo nije shvatio promene u svetu, ali su firme radile. Kada je došlo do raspada, mi smo ostali nebranjeni na tržištu. Vrlo je važno da se reformišu službe bezbednosti koje će biti u službi poreskih obveznika. Njihov posao je da štite poreske obveznike Srbije, bili oni Srbi, Albanci, Rumuni, Mađari ili neki drugi građani Srbije. Srbija treba da bude komforan dom za sve njene građane a ona nije komforan dom ni za mene koji sam Srbin.
Kako firma rešava taj problem?
– Radimo po svetu. Više od 90 odsto naše aktivnosti je van granica Srbije, uglavnom u Kuvajtu, imamo odnose sa njihovim vodećim firmama, Al Hani construction, Ahmadiah contracting… Ta saradnja traje duže od dve ipo decenije a zasnovana je na kvalitetu, koji oni cene i na prijateljskim odnosima.
Da li je poslovno okruženje tamo bolje?
– Neuporedivo. Kuvajt je organiozovana država, tamo smo primljeni na najvišem nivou, stekli smo poverenje. Inače, kada bi se samo pojavili direktno iz ovakvog ambijenta, ne bismo mogli ništa da uradimo. Kuvajt je otvoreno, slobodno tržište, konkurencija je iz celog sveta, a mi dobijamo poslove kao specijalistička firma, sa proizvodima od inoksa, aluminijuma, bakra, gde se traži vrhunski kvalitet i specijalni radovi. Ali, u sistemima gde se na konkurse javlja ceo svet, kada ugovorimo poslove imamo dosta problema sa radnom snagom iz Srbije. Ljudi sa sobom nose dosta problema, životno su zapušteni, dezorjentisaani. Izašli su iz posla i života. Za projekte koje sada radimo, u poslednje dve godine angažovali smo 80 naših supervizora, vrhunskih inženjera i koristimo 500 do 1.000 radnika iz lokala. Mogli smo i naše ljude da uposlimo, ali ograničava nas pravni ambijent Srbije koji nije pravljen tako da naše firme mogu da pruže robe i usluge na svetskom tržištu. Vlast još uvek ne razume potrebe privrede i to mora da se menja.
Kako objašnjavate to što država rado stimuliše dolazak stranih kompanija, a ima tako restriktivan odnos prema domaćim firmama?
– To je verovatno uticaj nekih lobističkih grupa, koje lako nalaze kopču sa našim političarima, završe im poneki dnevni posao. Ali, to nije dobro za nas, za razvoj. Naši penzioni i socijalni fondovi sigurno neće moći da se pune iz rada nekvalifikovane radne snage. A stranci upravo to traže, dođu sa pet, deset šlepera opreme koju mogu da pokupe i presele u još nerazvijenija područja. To je šafciger industrija. Njihovo ulaganje nije vredno koliko jedna Belimova mašina. Ja bih takve stimulacije mogao da razumem kada bi se radilo o visokoj, nano tehnologiji koja može da donese veliki prinos, ali prost rad je 19. vek, i ako danas ljudi rade za 200 evra, to ni za koga nije dobro – ni za zaposlene, ni za poslodavca, ni za akumulaciju, razvoj, ni za državu. Slabo plaćen radnik nije radnik.
Koliko se, kada odete vani da radite, oseća razlika u poslovnoj klimi?
– Ogromna je razlika. Mi u Kuvajtu vidimo organizovanu državu, postoje procedure i ako imate prioizvod i usluge, to na tržištu može da se plasira, ne zavisi ni od čega drugog. Pogotovu nema sistemske korupcije. A kod nas je problem u državi, u pravosuđu, tužilaštvu, institucijama. Belim je to osetio na sopstvenom primeru, ogromnu energiju i mukotrpan rad uložili smo da sačuvamo posao, umesto da smo se razvijali. Naše vlade su i kroz privatiuzacije nameštale utakmicu na tržištu, a gde se to radi propada sve. Država ne može da bira pobednika, to mora da uradi tržište. Naše političke strukture se mešaju i kroz sistemsku korupciju određuju ko šta može da radi. To je privredi, Belimu nanelo ogromnu štetu. Ja nisam plašljiv čovek i imam borbeni duh, a privrednici se obično plaše da reaguju, jer im to ugrozi posao.
Kako firma iz Srbije može da uđe na tako zahtevna tržišta, da li su potrebna velika ulaganja za pripremu projekata za koje se konkuriše?
– Mi smo ulazili strpljivo, pažljivo, gradili kvalitet koji nas preporučuje i održava. U jednom momentu ako uradite nešto loše, sve se zatvara. Ali, veoma je teško iz ovog ambijenta raditi na svetskom tržištu. Nizak kurs dolara i evra pogoduje samo uvozničkom lobiju i špekulantskim poslovima. Sa ovakvim kursom, naši privrednici teško mogu da budu kurentni na svetskom tržištusa sa domaćim imputima u dinarima. Kompanije iz drugih zemalja, osim Amerike i zapadne Evrope, za poslove u inostranstvu imaju stimulacije, javne i tajne. Samim tim što nismo u EU, imamo za 15 odsto veće troškove, tu su razne barijere, carine, troškovi šipinga. Tu je još i razna papirologija koja guši, “ukrade” sedam, deset dana. Naša administracija, na primer, evropske sertifikate ne priznaje, morate da dokazujete kvalitet, iako se radi o visokokvalitetnim materijalima koji nose svoje oznake. Pri tom, nema ni referentne laboratorije koja možesuštinski da proveri sertifikat, ali oni zadrže isporuku nekoliko dana, uzmu novac i onda izdaju papire. To je sve usporavanje razvoja domaće proizvodnje a bez toga nema razvoja ni jedne države.
Koliko su vam kao izvozniku dostupna sredstva banaka?
– Naše banke su špar kase, njih to ne interesuje. Kakav je njihov interes da podržavaju izvozno orjentisanu privredu Srbije? Koja će banka u Srbiji dati garanciju od pedeset miliona dolara nekoj firmi iz Srbije, sem ako ne položite kolateral? Pod takvim uslovima nema posla. Nama takvi uslovi ne odgovaraju, zato i ne gubimo vreme u traženju pozajmica, iako nam takav stav oteževa poslovanje. Ranije je država to regulisala, naše je bilo da izvezemo proizvode i da budemo kvalitetni izvođači. Uz takvu podršku rade i dalje kineske, turske firme, ali mi to više nemamo. Moramo iz sopstvenih sredstava, i na veliko poverenje investitora, koje smo godinama gradili. Zato ne treba potcenjivati dostignuća koje je stvorilo socijalističko društvo.
Kulturni centar – novi nacionalni simbol Kuvajta‘]
* U završnoj fazi je projekat kulturnog centra “Sheik Jaber Al Ahmad”, sa fasadom od nerđajućeg čelika i titanijuma, koji postaje novi nacionalni simbol Kuvajta. Reč je o luksuznom kompleksu složenih geometrijskih oblika, inspirisanih islamskom kulturom, a sastoji se od četiri zgrade u obliku stilizovanih dijamanata u čijoj se unutrašnjosti, na 80.000 kvadrata, nalaze biblioteka, pozorišta, koncertne dvorane, bioskopi, kongresne dvorane. Novi kulturni centar za čiju je gradnju utrošeno oko 1,2 milijarde dolara, od početka je bio privlačan mnogim svetskim izvođačima, i već predstavlja beskrajni izvor građanskog ponosa Kuvajćana. Izvođač radova je je Al-Hani construction a Belim industries LTD je vršio superviziju i montažu. Za taj projekat je angažovao 80 supervizora i 12 visoko ubučenih inženjera, ali i 500, na momente 1.200 lokalnih radnika. Projekat je završen u roku od dve godine.
* U narednih pet godina Belim će biti deo projekta ženskog biznis koledža “Sabah A-Salem University city“, gde se montiraju aluminijumski i zastakljeni prefabrikovani paneli.
Sve boje avenije‘]
* Najveće aktivnosti i radovi u punom programu sada se odvijaju na hotelsko-poslovnom centru Avenijus. U toku je četvrta faza u kojoj se radi centralna kupola u koju se ugrađuje nerđajući čelik najvišeg kvaliteta, od istog materijala proizvode instalacije skulptura i stubova, kao i dekoracija sastavljena od panela sa motivima drveća od aluminijuma u najmoderniojim bojama. Izvođač radova je Ahmadiah Contracting a podizvođač Belim industries LTD. Projekat bi trebalo da se završi do kraja jula.
* Značajan posao, vredan šest miliona dolara, Belim industries je na konkursu koje je raspisalo kuvajtsko Ministartsvo odbrane, dobio pobedivši konkurenciju italijanskih, nemačkih, španskih, kineskih i turskih kompanija. Reč je o opremanju profesionalne kuhinje i vešeraja za policijsku akademiju.
Izostale reformeDa li je teško obezbediti stručnu radnu snagu potrebnu za velike poslove u inostranstvu?
– To je veliki problem. Treba uraditi reformu školstva, školovati kadrove za potrebe privrede I administracije. To se sve može uraditi za 4-5 godina. Pa I komunisti su znali kako funkcioniše svetsko tržište pa su slali ljude u Ameriku da nauče korporativno upravljanje. Moramo stvoriti snažan, moderan I profitabilan javni sector koji je bitna pretpostavka ekonomskog razvoja, ljudskih prava I podizanja životnog standard građana.
Dobar procenat’]
Kakav je naš ambijent za investiranje?
– Naš ukupan poslovni ambijent nije dobar, zato i ne dolazi zdrav i realan kapital. Prinosi su slabi i neizvesni, zbog čega je ovo plodno tlo za špekulantski i sumnjivi kapital. Naši ljudi iz rasejanja godišnje doznače u Srbiju oko 3,5 milijarde dolara. Zašto im ne damo šansu? A sav taj novac isisa uvoznički lobi kroz nerealan kurs dinara. Naše službe su dozvolile da tajkuni opljačkaju građane i državu i da iznesu novac iz zemlje. Znate li ijednog našeg tajkuna koji radi sa svetom? Ne, oni samo rade sa državom i pljačkaju iz budžeta. I sada smo tu gde jesmo. Srbija mora da donese zakon o zaštiti uzbunjivača, proglasi rok za amnestiju od šest meseci i posle toga oporezuje sav pokradeni novac poreskih obveznika Srbije. To nije teško uraditi. Pa, Amerika je primer za to. Pogledajte zadnjih nekoliko godina koliko je tamo novca oporezovano. Te skrivene račune ne prijavljuju njihove bezbednosne službe, već bankarski službenici, jer im pripadne 10 odsto iznosa sa računa iz of šor zone.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
