Sjaj i beda vranjske industrije

U vrhu vlasti je još jedan „južnjak“, Dragan Stevanović, kome je poverena funkcija državnog sekretara u Ministarstvu privrede. Kuriozitet je, međutim, da njih dvojica međusobno ne komuniciraju. Rečju, skromna zastupljenost u izvršnoj vlasti ovog dela Srbije, koji je, zbog blizine Kosova, predstavljao svojevrsni izazov za prethodne vladajuće garniture, i u koji se nekada mnogo više ulagalo nego danas. Neko bi rekao da je to zato što je ranije, u kabinetima u Nemanjinoj, uvek bilo mesta i za ministre sa „južne pruge“. Osim Dragana Tomića, koji je obavljao funkciju ministra koordinatora, na tom spisku našli su se i Srđan Nikolić, nekadašnji ministar trgovine i turizma, kao i Mile Pešić (ministar saobraćaja), a uvek su ih pratili i poslanici iz privrednih krugova, poput Vlajka Jovića, Staniše Janjića (Jumko), Milana Nikolića (Simpo). Svojevrsni pečat ostavio je Dragan Tomić, koji je kao ministar koordinator u Vladi Srbije u vreme sankcija, početkom devedesetih, bio optuživan da „u džakovima vuče pare na jug Srbije“.

A onda je došla 2000. godina i ogroman vakuum kad je reč o autoritetima koji bi zastupali interese, pre svega one ekonomske, juga Srbije kako u parlamentu, tako i u izvršnoj vlasti. Posebno obeshrabruje činjenica da je ovaj, reklo bi se tako očigledan proces urušavanja privrede na području koje se naslanja na Makedoniju, Bugarsku, ali i administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom, gotovo neprimetan u privrednim krugovima prestonice. Ko je za to kriv? Da li socijalistički kadrovi, koji su u defanzivi u odnosu na naprednjake, ili odgovor treba tražiti u činjenici da jedino Tončev, od ukupno šest poslanika u Skupštini Srbije, može da ponese oreol privrednika. Dragan Stevanović, državni sekretar u Ministarstvu privrede, preuzeo je na sebe sve ingerencije za „ozdravljenje“ Jumka i Simpa. I mada on po vokaciji nije privrednik, ne mogu mu se osporiti dobra volja i iskrene namere da nešto učini za oživljavanje ova dva, nekada najveća, privredna kolektiva. Ovo je utoliko važnije ako se zna da bez podrške kabineta u Nemanjinoj lokalna samouprava teško može dopreti do stranih investitora, a još manje da ih ubedi u opravdanost ulaganja u ovaj kraj. Istini za volju premijer Vučić je, prilikom posete Vranju, podelio zadatke resornim ministrima, u prvom redu Željku Sertiću, zahtevajući od njih da pronađu „baj pas“ rešenja za Simpo i Jumko. Uprkos tome, „ekonomska anamneza“, koja se odnosi na ta dva preduzeća, nimalo ne ohrabruje. Pre bi se moglo konstatovati da je reč o „pacijentima sa visokom temperaturom“, koji se leče u kućnim uslovima i bez valjanog nadzora „lekarskog konzilijuma“ iz Nemanjine.

A da žitelji juga Srbije pamte i bolje dane o tome svedoče primeri iz ne tako davne prošlosti. Industrijski procvat Vranje je doživelo sredinom šezdesetih godina prošlog veka – otvaranjem velikih sistema poput Jumka, Simpa, Zavarivača, Koštane. Tada je u privredi radilo više od 30.000 ljudi, a danas ih je oko 6.000. Koštana, nekadašnji brend jugoslovenske obućarske industrije, više ne postoji, a kadrovi iz te fabrike sada rade u privatnim obućarskim firmama i u Kompaniji Geoks. Slična je situacija i sa Simpom a u najtežem položaju su tekstilci koji su ostali delom vezani za matični Jumko. Zanimljiv je podatak da je sredinom sedamdesetih godina u Vladičin Han, preciznije u posetu generalnom direktoru poljoprivrednog kombinata Delišes Miladinu Trajkoviću, došao lično tadašnji direktor Svetske banke Robert Maknamara. Kreditima te finansijske institucije, a uz obilatu podršku tadašnjeg rukovodstva Srbije (Ivan Stambolić, Dragoslav Marković, Tihomir Vlaškalić, Petar Stambolić …) podignuta je, između ostalih, Fabrika mineralne vode Heba u Bujanovcu. Uz podršku savezne vlade i tadašnjeg ministra finansija Jovana Zebića postavljeni su temelji fabrike mineralne vode Bivoda u Rakovcu nadomak Bujanovca, dok je u Suvom dolu nadomak Vlasinskog jezera Simpo započeo izgradnju fabrike vode Rosa, koja je kasnije prodata za nešto više od dvadeset miliona maraka Helinik grupi Kompanije Koka-Kola. Usledila je i privatizacija Duvanske industrije Vranje (DIV), koja je početkom 2000. prodata Britiš ameriken tobaku.

Bilo kako bilo, svima je jasno da ovo ekonomski najdevastiranije područje Srbije neće moći da oživi bez ozbiljnog lobiranja. „Obijanje“ vrata stranih ambasada i raznorazna pisma o namerama teško da će u u skorije vreme promeniti sumornu privrednu sliku ovog dela Srbije smeštenog na Koridoru 10 i udaljenog samo 280 kilometara od luke u Solunu.

Čekajući lobistu

U ovom trenutku sve oči su uprte u Miroljuba Aleksića, inače rođenog Vranjanca i vlasnika kompanija Alfa plam i Pionir, od koga se očekuje da sopstvenim primerom, preciznije rečeno ulaganjima, podstakne investitore da dođu na jug Srbije. Utoliko pre što ovaj biznismen spada u red neeksponiranih privrednika jasnih vizija, koje se poklapaju sa projektnim agendama stranih investitora. Problem je, međutim, što se Aleksić još nije izjasnio da li želi da širi biznis u tom pravcu, niti da li je spreman da prihvati „nametnuta rešenja“, koja forsiraju političari iz najjače stranke, i u kojima socijalni faktor ide ispred onog razvojnog i profitnog. Hipotetički posmatrano, ako i prećutno prihvati ulogu „lobiste“ za ekonomiju juga Srbije, gotovo je izvesno da mu politika neće biti prvi i referentni argument u tom poslu. A može li se bez „strančarenja“ u svetu novca, koji nema nikakva stranačka obeležja?