Skreni levo i ostvari privredni rast

rast BDP može nekim građanima da donese još lošiju situaciju. Nedavni rast privrede SAD nije bio ni ekonomski održiv niti obuhvatan. Mnogim Amerikancima danas je lošije nego pre sedam godina. Međutim, mora da postoji neki „trejd of“ (gubitak na jednoj strani zarad dobitka na drugoj) između nejednakosti i rasta. Vlade mogu da unaprede razvoj povećanjem obuhvatnosti, ali najvredniji resurs jedne zemlje je njen narod. Zato je osnovni zadatak osigurati da svi mogu da ostvare svoj potencijal, za šta je potrebno svima pružiti šansu da se obrazuju. U modernoj ekonomiji je potrebno i rizikovati. Individualci su spremniji da rizikuju ako postoji dobra bezbedna mreža na koju će se dočekati. Ako toga nema, građani bi mogli da traže zaštitu od inostrane konkurencije – socijalna zaštita je efikasnija od protekcionizma. Neuspesi u promovisanju društvene solidarnosti mogli bi da donesu i druge troškove, pri čemu socijalni i privatni troškovi za zaštitu imovine i hapšenje kriminalaca nisu najmanje važni. Procenjuje se da će za nekoliko godina Amerika imati više radnika u sektoru obezbeđenja nego u obrazovanju. Godina u zatvoru može da košta više nego godina na Harvardu. Na trošak za utamničenje dva miliona Amerikanaca (što je jedna od najviših stopa zatvorenika po glavi stanovnika u svetu) trebalo bi da se gleda kao na oduzimanje od BDP, ali se taj izdatak ipak dodaje.
Druga velika razlika između levičara i desničara tiče se uloge države u promovisanju razvoja. Zagovornici ideja levice ističu da je uloga vlade u obezbeđivanju infrastrukture i obrazovanja, razvoju tehnologija i čak delovanju kao preduzetnik, od vitalnog značaja. Oni tvrde da je vlada postavila temelje Interneta i revolucije moderne biotehnologije. U 19. veku, istraživanja na američkim univerzitetima, koje je podržala vlada, stvorile su osnove za revoluciju u poljoprivredi. Vlada je ta ostvarenja potom prenela milionima američkih farmera. Zajmovi za mala preduzeća bili su osnova ne samo za stvaranje novih kompanija već i novih industrija.
Poslednja razlika može izgledati čudno – levičari sada razumeju tržišta, kao i ulogu koju mogu i treba da igraju u ekonomiji. Desničari, posebno u Americi, to ne razumeju. Nova desnica, koju je simbolizovala Buš-Čejni administracija, predstavlja stari korporatizam u novom obliku. Oni nisu liberali. Oni veruju u jaku državu sa snažnom izvršnom moći, koja se koristi u odbrani već ustanovljenih interesa, ne obazirući se na principe tržišta. Lista primera je duga i, između ostalog, uključuje subvencije velikim farmama, tarife za zaštitu industrije čelika, kao i mega pomoć kompanijama Ber Stern, Fani Mej i Fredi Mek. Međutim, neusklađenost između retorike i realnosti dugo je prisutna. Protekcionizam koji se razvio u vreme Regana podrazumevao je i nametanje tzv. dobrovoljnog uzdržavanja od japanskih automobila. Nasuprot tome, nova levica pokušava da obezbedi da tržišta funkcionišu. Slobodna tržišta ne funkcionišu dobro sama (zaključak koji je osnažio trenutni finansijski debakl). Branioci tržišnog privređivanja povremeno priznaju da tržišta umeju da omanu, i to sa katastrofalnim posledicama, ali tvrde da su tržišta „samokorigujuća“. Tokom velike depresije mogli su se čuti slični argumenti: vlada ne treba ništa da radi jer će tržište vratiti privredi punu uposlenost i to na duži rok. Ali, kako je to rekao Džon Mejnard Kejns, u dugom roku svi smo mrtvi.
Tržište ne može da bude samokorigujuće u relevantnom vremenskom okviru. Zato nijedna vlada ne može da sedi besposlena dok zemlja ide u recesiju ili depresiju, čak i ako je uzrok tome prekomerna gramzivost bankara ili loša procena rizika koji je ponudilo tržište obveznica ili rejting agencije. Ali, ako će vlade da plate bolnički račun ekonomije, one moraju da učine da hospitalizacija bude malo verovatna. Mantra deregulacije koju promovišu desničari bila je pogrešna i sada plaćamo ceh. A cena, izraženo kroz izgubljenu proizvodnju, biće visoka, možda i viša od 1,5 biliona dolara, samo u SAD. Desnica često vuče svoje intelektualno poreklo od Adama Smita, ali dok je Smit poznavao moć tržišta, on je, takođe, poznavao i njegove granice. Čak i u njegovo doba kompanije su znale da lakše mogu da povećaju profit tajnim dogovaranjem cena nego efikasnijom proizvodnjom inovativnih proizvoda. U odnosu na desnicu, levica, dakle, ima koherentnu agendu, onu koja nudi ne samo veći rast, već i socijalnu pravdu. Za glasače, izbor bi trebalo da bude lak.
Džozef E. Stiglic, profesor na Kolumbija univerzitetu, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine. Koautor knjige