Slab dolar jača konkurentnost američkih proizvoda

Kada je vrednost evra dostigla rekordni iznos od 1,52 dolara, predsednik Evropske centralne banke Žan-Klod Triše rekao je novinarima da je zabrinut zbog brzog rasta vrednosti evropske valute i ukazao na zvaničnu politiku Trezora SAD usmerenu na podršku jakom dolaru. Nekoliko evropskih ministara finansija posle toga je pokrenulo istu temu. U stvarnosti, naravno, SAD nema politiku prema dolaru, osim one da prepušta tržištu da odredi njegovu vrednost. Vlada SAD ne interveniše na inostranom finansijskom tržištu da bi podržala dolar, a ni monetarna politika Federalnih rezervi nije usmerena ka tom cilju, niti cilju da „smanji“ vrednost dolara. Iako smanjivanje kamatne stope Federalnog fonda sa 5,25 odsto (u leto 2007. godine) na tri odsto sada doprinosi padu vrednosti dolara, cilj te mere bio je da stimuliše rast oslabljene privrede. Svi sekretari Trezora SAD, ili bar oni od Roberta Rubina u vreme Klintonove administracije, ponavljali su da je „jak dolar dobar za Ameriku“. Ali, iako ovo zvuči prikladnije nego „nemam komentar“, to malo govori o pravcu trenutne i buduće akcije vlade SAD.
Zaista, sada je jedini jasni cilj Trezora u vezi sa kursom dolara da pritisne Kineze da podignu vrednost juana. Pritisak na Kinu je, međutim, u potpunosti u skladu sa širom politikom SAD usmerenom ka hrabrenju zemalja da dozvole da finansijsko tržište odredi kurs njihovih valuta. Ima, naravno, istine u tvrdnji da jak dolar donosi korist američkim potrošačima pošto im omogućava da kupuju inostrane proizvode po nižim cenama. Međutim, i dok sve slabiji dolar smanjuje kupovnu moć Amerikanaca, snaga tog efekta nije velika jer uvoz čini tek 15 odsto bruto domaćeg proizvoda SAD. To znači da bi pad vrednosti dolara za 20 odsto smanjio kupovnu moć Amerikanaca za samo tri odsto. U isto vreme, slabi dolar čini američke proizvode konkurentnijim na svetskim tržištima, što donosi veći izvoz i smanjuje uvoz. Dolar je u poslednje dve godine opao ne samo u odnosu na evro nego i u odnosu na većinu ostalih valuta, uključujući japanski jen i kineski juan. Poboljšana konkurentnost američkih proizvoda i usluga potrebna je da bi bio smanjen veliki spoljnotrgovinski deficit SAD. Ali, uprkos padu dolara i rastu izvoza od 25 odsto u poslednje dve godine, SAD su na kraju četvrtog kvartala 2007. zabeležile trgovinski deficit od oko 700 milijardi dolara (pet odsto BDP). Zato što je uvoz SAD gotovo dva puta veći od izvoza, potreban je rast izvoza od 20 odsto da bi uravnotežio rast uvoza od 10 odsto. To znači da dolar mora i dalje da gubi na vrednosti da bi doveo trgovinski deficit na održivi nivo.
Investitori širom sveta žele da smanje količinu svojih sredstava u dolarima zbog tri glavna razloga. Prvo, kamatne stope su više na evro i britanske obveznice nego na slične hartije od vrednosti SAD, što investicije u te valute čini mnogo isplativijim nego investicije u dolare. Drugo, s obzirom na to da SAD imaju visoki spoljnotrgovinski deficit koji može biti saniran samo sa konkurentnijim dolarom (dok zemlje evro-zone zajedno beleže suficit u trgovini), investitori očekuju dalji pad vrednosti dolara. Tako predvidiv pad dolara čini relativni povraćaj od držanja dolarskih obveznica još manjim nego što sama promena kamatne stope podrazumeva. I najzad, investitori svake godine dodaju gotovo bilion dolara vredne obveznice na svoje pozicije, podižući tako rizik dalje akumulacije dolara. Sa manjim ukupnim prinosom i povećanom rizičnošću portfolia, nije iznenađujuće što investitori širom sveta žele da prodaju dolare. Iako pojedinačni strani investitori mogu da se oslobode dolarskih obveznica koje poseduju, oni mogu da ih prodaju samo drugim stranim investitorima. Sve dok SAD imaju deficit platnog bilansa, obim potraživanja prema SAD koja su u rukama stranaca mora rasti. Ali kada strani investitori odluče da više ne žele da čuvaju dolarske obveznice, njihovi pokušaji da ih prodaju obaraće vrednost tih obveznica sve dok ih kombinacija smanjene izloženosti i smanjenog straha od daljeg slabljenja dolara ne učini spremnim da čuvaju nenaplaćeni kontingent dolarskih obveznica.
Umesto da samo žele da se zaustavi pad dolara, evropske vlade moraju da preduzmu korake da stimulišu domaću tražnju kako bi kompenzovali pad prodaje i gubitak radnih mesta, koji će u suprotnom uslediti pri rastu konkurentnosti dolara. To nije lak zadatak jer Evropska centralna banka mora ostati oprezna prema rastućoj inflaciji, kao i zato što mnoge zemlje EU imaju veliki fiskalni deficit. Kako ECB ima ograničen prostor za manevar, promene regulative i promene u poreskoj politici koje ne donose prihode mogle bi da budu stimulativne za podizanje izvoza. Zato je važno da vlade zemalja EU usmere pažnju ka ovim izazovima.