Slabiji priliv stranih investicija usporiće privredni rast

Jer, banke više ne pozajmljuju jedna drugoj novac, niti daju pozajmice kompanijama gde su prisiljene da smanje investicije u druge zemlje. Spisku mogućih posledica treba dodati i pad potražnje. Ekonomije koje su se našle u problemu kupovaće manje izvoznih proizvoda iz ovog regiona i samim time će manje novca stizati od izvoza. Treći problem su banke koje posluju u regionu i koje su uglavnom u većinskom stranom vlasništvu. Ako italijanske, austrijske i nemačke banke budu zapadale u probleme to bi moglo takođe da se odrazi na region. Jedna od posledica krize mogao bi biti i pad inflacije, ali usled smanjenja investicija i manjih prihoda od izvoza može doći i do smanjenja broja radnih mesta. Možda će biti potrebno malo više vremena da se i u ovom regionu osete posledice krize jer smo pogođeni samo indirektno – kaže u razgovoru za Danas Džin Teš, profesor na Sarajevskom fakultetu za biznis, koja je radeći za Trezor SAD pružala tehničku pomoću vođenju fiskalne i makroekonomske politike ministarstvima finansija zemalja u regionu Jugoistočne Evrope.

Ekonomisti procenjuju da će jedna od posledica krize biti i skok kamatnih stopa, posebno na stambene kredite. Da li delite to mišljenje?

– Ne samo da će kamate skočiti većse strahuje da će banke značajno smanjiti kreditiranje, a to će, takođe, negativno uticati na privredu i građane. Ljudi neće moći da kupuju kuće pa će tržište nekretnina biti pogođeno. Širom sveta vlada uverenje da će se do pozajmica sve teže dolaziti, što će ugroziti privrednu aktivnost. Procena mogućeg pada aktivnosti prilično je zastrašujuća, ali nadam se da do toga neće doći i da kriza neće trajati duže od dve godine.

Kako biste ocenili dosadašnji ekonomski učinak zemalja u regionu?

– Mislim da veoma dobro napreduju. Nedavno sam pravila poređenje privrednog rasta u regionu u prethodnih nekoliko godina i podaci su veoma dobri. Rast iznad šest odsto ostvaren je u Srbiji i Sloveniji i, ako se nastavi tim tempom, to će biti ohrabrujući znak napretka. Nasuprot tome, u Bosni i Hercegovini ima puno problema. Privredni rast bio je nešto slabiji u 2006. godini i posle toga se malo oporavio, ali trebalo bi da bude brži da bi se ostvario napredak. To je jedna od zemalja u regionu sa najviše problema. Srbija većduže vreme napreduje dobrom brzinom i veoma sam srećna zbog toga.

Da li ste zadovoljni nivoom investicija koji zemlje u regionu privlače?

– Ukoliko uporedimo podatke o investicijama u region sa podacima zemalja srednje Evrope od pre nekoliko godina, može se videti da je Srbija prva premašila milijardu dolara direktnih stranih investicija godišnje, ali bi moglo da bude više ulaganja. Međutim, u okolnostima koje diktira globalna kriza nerealno je očekivati snažniji priliv investicija u narednih godinu do dve dana. Čak i ukoliko uspeju da dobiju novac od banaka, mislim da će investitori biti veoma oprezni pri ulaganju. Zato mislim da ćemo se suočiti sa padom nivoa investicija u svim zemljama regiona. Ali, ako ostavimo krizu po strani, u ovom delu Evrope moraju da poprave poslovnu klimu ukoliko žele da privuku više investicija. U izveštaju Svetske banke „Duing biznis“ o lakoći poslovanja, na najlošijoj poziciji našla se Bosna i Hercegovina. Hrvatska je, takođe, veoma nisko kotirana, uprkos napretku ostvarenom na putu ka Evropskoj uniji i usaglašavanju s evropskim zakonodavstvom. Drugim rečima, potrebno je omogućiti kompanijama da lakše započnu posao, kao i da brže rešavaju poslovne sporove. Recimo, u BiH potrebne su godine da kompanija preko suda naplati potraživanje. Makedonija je puno napredovala na tom polju, ali ima još dosta posla. Ipak, jasno je da, za razliku od situacije pre 15 godina, ljudi u regionu sada znaju tačno šta treba raditi i popraviti.

Kako biste ocenili nivo zaduženosti zemalja i građana u regionu?

– Pitanje zaduženosti jeste problem. Međutim, treba podsetiti da građani ranije nisu imali mogućnosti da pozajmljuju novac, pa su sada krediti, i stanovništvu i preduzećima, neophodni. Dobro je što postoji pristup kreditima, ali nije dobro da se u tim zahtevima ode predaleko. Pitanje je, dakle, postoji li način da ih sprečimo da pozajmljuju više nego što mogu da priušte. To je nešto što ne može lako da se reguliše. Hrvati su posebno visoko zaduženi, kao i njihova vlada, ali deo tog duga napravljen je zbog izgradnje infrastrukture poput autoputa od Zagreba do jadranske obale. To je pametan potez jer će im put pomoći u razvoju. Takođe, sve zemlje imaju velike potrebe u obrazovanju, zdravstvu… Ako postoje mogućnosti za sklapanje privatno-javnih partnerstava koja će skinuti deo tereta sa vlade to bi mogao da bude dobar put. Budžeti svih zemalja u regionu su prilično problematični. Zato je neophodno napraviti racionalan budžet umesto da se gase požari. Ali, potrebe su velike i svi zahtevi za novcem iz državne kase su legitimni pa nije lako doneti odluku šta finansirati, posebno kada imate velika očekivanja građana.

Da li je po Vašem mišljenju zato dobro imati aranžman sa MMF koji će davati smernice za trošenje novca?

– Nisam uvek pristalica aranžmana sa MMF-om. Po mom mišljenju, glavna prednost aranžmana sa MMF-om jeste to što predstavlja signal privatnom sektoru da država želi da postigne odgovorno trošenje budžeta. Ako vlada može da zaključi aranžman sa MMF to znači da ima dovoljno discipline da vodi državu na odgovoran i transparentan način. Neke zemlje ulaze u aranžman iako im nije potreban novac upravo zato što žele da pokažu da su odgovorne. Turska je jedna od njih. S druge strane ako neka zemlja nema tu vrstu aranžmana, to ne mora da znači da ne želi da bude transparentna i odgovorna, mada se to, sa strane posmatrano, tako doživljava.

Ulazak u Evropsku uniju znači više novca iz evropskih fondova. Mislite li da su zemlje ovog regiona spremne da troše ta sredstva na ispravan način?

– To će biti teško. Pogledajte sa kakvim se problemima suočavaju Rumunija i Bugarska koje ne mogu da potroše novac njima namenjen, jer nisu uspostavile pravi sistem trošenja, pa zato gube sredstva. To će biti veliko pitanje i u ovom regionu. Recimo, Crna Gora je mala država, koja nema dovoljno obučenih ljudi pa je pitanje da li će moći na pravi način da troši namenjene joj milione. Institucije za kontrolu jesu uspostavljene u zemljama region, ali postoje problemi u njihovom funkcionisanju.

Šta biste kao prednosti ulaganja u ovaj region preporučili potencijalnim investitorima?

– To je najpre veoma obučena radna snaga, koja nije skupa kao u zapadnoj Evropi, a zatim i veliki intelektualni kapital. Ali, glavno pitanje je da li su mala preduzeća ohrabrena da rade. Situacija na tom polju je bolja nego kad sam došla u Sarajevo krajem devedesetih, samo je potrebno iskoristiti potencijal koji je definitivno veliki. Da li bih rekla nekome da sada i ovde investira? Nisam sigurna. Još je teško poslovati, posebno širom regiona. Recimo, u BiH morate da se registrujete u svakom kantonu, ne samo u entitetima. Ipak, došla sam ovde i ostaću jer verujem u region i njegov razvoj. U odnosu na prvi dan kad sam došla u jugoistočnu Evropu, razlika se može opisati kao dan i noć.

Procene i preporuke

Kakva je perspektiva razvoja regiona jugoistočne Evrope u narednih pet do deset godina?

– Ne verujem da će se zemlje ovog regiona za pet godina naći u Evropskoj uniji. Verovatno će za to biti potrebno deset godina, ali ono što bih volela da vidim jeste više regionalnog povezivanja. Ljudi shvataju da je situacija danas mnogo bolja i to će pomoći da se obnove stare poslovne veze u regionu, ali i izvan tog regiona, s Mađarskom, Nemačkom, Italijom i drugim zemljama. Mogućje i nivo stranih investicija kao u srednjoj Evropi, ali da bi se to postiglo, zemlje bivše Jugoslavije moraju da se „prodaju“ svetu kao region. Nećete imati isti nivo investicija kao Slovačka ako se prodajete samo kao Srbija. Neophodno je da postoji veće tržište i tu bi, recimo, CEFTA mogla da priskoči u pomoć. Jer, investitori neće ulagati samo za tržište od pet miliona ljudi, ali ako je rečo tržištu od 20 i više miliona, onda je to razlog više. Potencijal regiona postoji, posebno zbog lokacije i do napretka će doći samo je pitanje koliko je vremena za to potrebno.

Privatizacija i monopoli

U procesu privatizacije bilo je dosta uspešnih priča, ali i puno problematičnih. Kako biste ocenili taj proces?

– Proces privatizacije nikada nije samo lepa slika. Savetnici sa Zapada često govore „važno je da je neko preduzeće privatizovano, nema veze ko je vlasnik“, ali to nije dobro. Sada kad je gotovo završena, najbolje što možemo da uradimo jeste da sprečimo pojavu monopola koji posebno lako nastaju u malim zemljama i činjenica je da zemlje u ovom regionu pate od monopola. To je još jedan od razloga da se nastavi sa regionalnim i evropskim integracijama kako bi se obezbedila veća konkurencija. Mada je teško da u zemljama sa manje od 50 miliona stanovnika ne bude monopola, koji kontrolišu ponudu i podižu cene. Lek je konkurencija, ali ono što me zabrinjava, recimo u BiH, jeste da postoji konkurencija među prodavnicima, ali ne i među snabdevačima. Svi prodaju iste brendove i na toj strani postoji problem monopola.