Slijepčević: Živimo u zemlji u kojoj pravo ne postoji

Obradović je, naime, zatražila pristup dokumentaciji koja se nalazi u arhivi tog ministarstva od kada je 2015. preuzeta iz Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda, a nakon tog perioda, pretpostavljamo, postoje podaci o prodaji društvenih i državnih preduzeća koje je obavila aktuelna vlast.

Pri tom, razlog koji su naveli Obradovićevoj, da je tražila prevelik broj informacija, ne stoji jer ona nije očekivala da joj službe sistematizuju podatke, već da joj omoguće pristup građi, kakav je imala ranije u Agenciji za privatizaciju nakon čega je nastalo obimno delo, „Hronika tranzicionog groblja – Privatizacija društvenog kapitala u Srbiji od 1989. do 2012.“

Nastavak tog istraživanja Ministarstvo je onemogućilo.

Ali, nije samo naučna zajednica uskraćena.

I novinari ne prolaze drugačije kada žele javnost da informišu o bitnim pitanjima.

Tako je kod Ministarstva privrede još uvek „u proceduri“ zahtev iz jula ove godine u kome smo zatražili statistiku privatizacije – koliko je društvenih firmi bilo na tržištu, koliko ih je prodato, po kom modelu i koliko je novca po tom osnovu ušlo u državnu kasu.

Iste podatke, kada smo ranijih godina povremeno sumirali proces prodaje društvenih preduzeća, iz tadašnje Agencije za privatizaciju dobijali smo „na klik“, automatski.

Takođe u julu, od slovenačke Vlade zatražili smo informaciju o prodatim društvenim preduzećima i modelima privatizacije, a dobili smo ih u roku od nedelju dana.

Još uvek čekamo i da „iz procedure“ izađu pitanja koja smo postavili u februaru – nije nam bilo dovoljno jasno zašto, kada je ugovor sa Al Dahrom potpisao kao prodavac PKB, novac otišao u budžet a ne tom preduzeću.

U istom mesecu pitali smo i da li postoje ograničenja u vezi iznosa subvencije za privlačenje direktnih investicija u odnosu na broj radnih mesta, s obzirom da je kompaniji Rauch odobren podsticaj od 2.191.339 evra uz obavezu da zaposli najmanje 30 ljudi. Bez odgovora.

I to je „u proceduri“.

Svega nekoliko dana po uvođenju vanrednog stanja zbog epidemije koronavirusa, zapitali smo Ministarstvo privrede da li će biti nekih olakšica za preduzetnike i male firme kojima je rad otežan ili potpuno onemogućen, poput oslobađanja od poreza, doprinosa na zarade ili nekih drugih dotacija.

Odgovor nije stigao. Valjda je i on „u proceduri“.

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija ukazuje da Ministarstvo privrede nije imalo pravo da kao razlog za odbijanje zahteve navede da je tražen preveliki broj dokumenata, jer je pre toga Poverenik poništio njihovo rešenje o odbijanju.

„Takav argument se može izneti onda kada organ vlasti dobije zahtev, to može biti predmet žalbe koju razmatra Poverenik, a kada već donese rešenje, Ministarstvo nema mogućnosti da navede taj razlog“, kaže on.

Aleksandar Stevanović, ekonomski konsultant i savetnik u prethodnom sazivu Ministarstva privrede, kaže da praksa nedostavljanja podataka nije nepoznata u Srbiji.

– Netransparentnost se dešava kada je mišljenje nosilaca dominantne politike da njima ne bi išlo u prilog objavljivanje tih podataka. Ali, postoji i opcija „ne znam da uradim“, koja se vezuje za nekompetentnost pa se takav odgovor izbegava kao i „mrzi me da radim“ odnosno varijanta nemara – kaže Stevanović.

Apsurd je što ni državna tela ne mogu da dođu do traženih dokumenata a advokat Dušan Slijepčević, član Saveta za borbu protiv korupcije, kaže za Danas da ni ta institucija nije mogla da dobije podatke koje je tražila iz raznih oblasti zbog čega su se često obraćali Povereniku.

– Teško je nekoga optužiti direktno, ali je jasno da se kod nas mnogo toga prikriva. Da li je ikada raščišćeno nešto oko DIPOS-a, oko Večernjih novosti, Er Srbije… Mi samo saznajemo restlove, kada se promeni vlast, i tako ćemo i o potezima ove garniture saznati kad ona ode, pre toga nećemo dobiti ništa. Mi, nažalost, živimo u državi u kojoj pravo ne postoji – kaže Slijepčević.