Socijalno ugroženi za mene nikada nisu bili nevidljivi

– Socijalno ugroženi za mene nikada nisu bili „nevidljivi“. Naprotiv, i ja i PUPS, a i ova Vlada, činimo sve da njihove probleme svi vide i da ih rešavamo, ne samo u Beogradu, već i u celoj Srbiji. A što se tiče desetine hiljada radnika koji su ostali bez posla, nije dovoljno samo reći da su oni žrtve tranzicije, iako znam da mnogi smatraju da tom konstatacijom ispunjavaju svaku vrstu obaveze prema tim ljudima. Činjenica je da je većina njih živi su spomenik katastrofalnog modela privatizacije u Srbiji koja je desetkovala broj zaposlenih. U tom in vivo eksperimentu iz fabrika i pogona isterani su radnici s najvećim radnim iskustvom. Zato je danas na Birou 99.639 nezaposlenih starijih od 55 godina. U Knjaževcu, Ivanjici, Batočini… svaki peti nezaposleni je tih godina. U Paraćinu čak 1.837 radnika te dobi traži posao. U nekada radničkoj Rakovici bez radne knjižice je 1.124 onih koji su zagazili u šestu deceniju života, na Čukarici je evidentirano 1.837, a u Zemunu i Novom Beogadu još 4.000 radno sposobnih. I svi su oni produkt loše sprovedene privatizacije, a saniranje posledica tog procesa zahteva dug i težak tretman.

* Imate li precizan podatak koliko ljudi iz te kritične kategorije radno sposobnog stanovništva obuhvaćeno nekim vidom socijalne zaštite?

– Ako govorimo o ukupnom broju onih koji primaju socijalnu pomoć onda je to više od 86.000 porodica i 215.000 pojedinaca. A što se tiče onih radno sposobnih, starosti od 55 do 64 godine, koji socijalnu pomoć dobijaju kao članovi porodica, njih je 15.740 u 13.572 porodice. Ali, da bi ta pomoć stigla do svih kojima je neophodna potrebna je bolja saradnja centara za socijani rad i organizacija nadležnih za zapošljavanje u sprovođenju mera socijalne uključenosti radno sposobnih korisnika.

* Sve češće se mogu čuti zalaganja da se uvedu socijalne karte. Da li bi to moglo da bude neko od rešenja za ove, reklo bi se, najveće tranzicione gubitnike?

– Socijalna karta bi mogla, donekle, da pomogne kako bi se prepoznale najnužnije potrebe siromašnih. Međutim, taj snimak nema trajni karakter jer danas nemate posao, sutra ga imate, a tu je još čitav niz drugih životnih situacija koje socijalna karta ne može da predvidi pa prema tome ne može ni da bude trajno rešenje, jer bi davala lažnu sliku stvarnog stanja.

* Kako, u tom kontekstu posmatrano, izgleda reforma penzijskog sistema koja, između ostalog, podrazumeva i podizanje granice za odlazak u penziju?

– Podizanje granice za odlazak u penziju se ne podrazumeva zbog toga što neko misli da starosna granica treba da se podigne sa 65 na eventualno 67 godina. To može biti samo predmet nekih daljih razmišljanja i proučavanja jer nije isto penziju dočekati s tim brojem godina u Srbiji, ili u Nemačkoj. Lično se ne slažem ni sa izjednačavanjem starosne granice za muškarce i žene, jer bi to bilo nepravedno prema ženama koje su istovremeno i majke i domaćice i zbog toga se naleze u težem položaju.

* Statistika nije naklonjena ni socijalno ugroženim kategorijama stanovništva. Koliko je sredstva za te potrebe predviđeno budžetom za narednu godinu?

– Opredeljeno je dve milijarde više nego ove godine, odnosno, ukupno 28,6 mlijardi dinara. Za transfere ustanovama socijalne zaštite, počev od potreba narodnih kuhinja do unapređenja socijalne zaštite u lokalnim samoupravama, predviđeno je sedam milijardi dinara što je 400 miliona dinara više nego ove godine, a tu su i druge pozicije. Želim, takođe, da ukažem i na to da su tvrdnje da se bespotrebno baca novac za zatvaranje kolektivnih centara izbeglih i prognanih, krajnje su zlonamerne, ili ti kritičari zaista ništa ne znaju o toj kategoriji ugroženih građana. Kolektivni centri su bili nužnost – nikako konačno rešenje. Ili, na primer, kada neko tvrdi da Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, odnosno Jovan Krkobabić, nepotrebno traži sredstva za isplatu dečjih dodataka, ličnih dohodaka za trudnice, porodilje, kao i za ostala socijalna davanja. Zanimljivo je da se ti „analitičari“ uglavnom pozivaju na evropske standarde iako su sredstva koja se izdvajaju za ove namene daleko ispod evropskog proseka. A i kada se izvrši neko malo povećanje tih primanja to je još uvek znatno manje od evropskog proseka, jer time zadovljavamo samo minimalne potrebe tih građana. Bili bismo srećni kada bismo mogli da obezbedimo sredstva u znatno većem obimu.

* Kako se Srbija kotira u odnosu na zemlje u okruženju kad je reč o socijalnoj zaštiti i koliko zaostajemo za razvijenim državama?

– Po nekoj čudnoj inerciji veruje se da od Srbija nema šta da se nauči. A nije tako. Primera radi, reforma sitema PIO ocenjena je najvišim ocenama eksperata Svetske banke i MMF- a, a neka od naših rešenja preuzeli su i drugi penzioni sistemi. Srbija danas služi i kao pozitivan primer zemljama u okruženju, koje su sledile naše iskustva, kako u organizaciji rada socijalnih službi i njihovoj standardizaciji, tako i u usvojenim zakonskim rešenjima. Tu, pre svega, treba pomenuti CrnuGoru, Bosnu i Hercegovinu, ali i ostale zemlje u okruženju, koje koriste iskustva Srbije kao primer dobro organizovanog sistema socijalne zaštite. S druge strane treba pomenuti Sloveniju, ali i druge zemlje Evropske unije, koje ipak imaju mnogo razgranatiju i razvijeniju mrežu socijalnih usluga nego Srbija. Ali mi nastavljamo započete procese u ovoj oblasti, pružajući podršku lokalnim samoupravama, posebno onim najsiromašnijim, u razvoju usluga za starije, decu sa smetnjama u razvoju kao i za druge posebno osetljive grupe građana.

Budžetska podrška merama zapošljavanja

* Koliko je novca iz budžeta za narednu godinu predviđeno kao podrška aktivnim merama zapošljavanja?

– U budžetu za 2013. godinu opredeljeno je 3,4 milijarde dinara za aktivne mere zapošljavanja. Dodatno je obezbeđeno i nešto više od 600 miliona dinara za podsticanje zapošljavanja osoba s invaliditetom. Osim toga, brižljivo pripremamo zakon o socijalnom preduzetništvu, kojim se otvora put rešavanja problema zapošljavanja ugroženih kategorija i kompletira socijalna politika. Taj zakon će omogućiti zapošljavanje osoba sa posebnim potrebama, izbeglica, interno raseljenih, kao i nezaposlenih između 50 i 60 godina, koji su stari za posao, a mladi za penziju.