Solidarni smo samo kada smo u „čabru“

Ali lepo je bilo to što se odlazilo u prirodu, što su ljudi imali potrebu da se druže, a da to ne mora obavezno da bude kafana, već Pionirski grad, Košutnjak… da se „deca izjurcaju“. A sad je samo bitno to da se tog dana ne radi, kaže za Danas Gorica Nešović, polovina ranoranilačkog tandema „Buđenje“ emisije Radio Beograda, odgovarajući na pitanje kako pamti nekadašnje praznovanje 1. maja.

Kako vidite solidarnost među radnicima danas? Da li je ona oslabila u odnosu na socijalističko doba?

– Solidarnost se gubi, a dominira konkurencija. Ona bi mogla da bude podsticajna kad ljudi ne bi ovoliko strepeli nad činjenicom da lako mogu da ostanu bez posla. Solidarnost postoji jedino kad se svi nađu u istom čabru – otpušteni, ojađeni, bez plate… To je jako tužno. Takođe, budi u ljudima zavist prema onima koji imaju posao, platu, koji bolje žive. Uvek se virilo u tuđi novčanik, a tako je ne samo kod nas. Međutim, nekada su svi novčanici mogli da se napune ako se malo više radi ili se rade dva posla. Danas mnogi rade dva posla da bi mogli da prežive. Znam mnoge koji kažu da im sloboda govora nije donela ništa sem pucanja glasnih žica. Nepravda caruje u svakom segmentu života, a sindikata ima toliko da im se gubi svaki smisao.

Šta vama znači rad uopšte, a šta posao kojim se bavite?

– Rad znači zdravlje. Moj deda je stalno nešto radio, pravio, prekrajao, izmišljao sebi razne poslove i nikada nije bio bolestan. Jednom ga je zaboleo zub pa otišao kod zubara i rekao da ga vade. Zubarka ga je ubeđivala da je zub zdrav, ali on nije odustajao. Ispostavilo se da je on zapravo sanjao da ga boli. Kad sam pre nekoliko godina bila tri dana u bolnici, htela sam da poludim od ležanja i nerada. Nije bitno šta, samo da je neka mala aktivnost. Imam sreću da radim ono što volim, da se inspirišem na svakom koraku, da ne doživljavam rad kao moranje već kao potrebu. Moj posao je sastavni deo mog života i srećna sam zbog toga.

Kako vidite položaj žena na poslu danas? Koja su njihova prava i dalje zapostavljena?

– Teško se živi pa žene ćute, ali situacija je katastrofalna. I dalje se potpisuju blanko otkazi, žene se primoravaju da obećaju da neće rađati decu narednih nekoliko godina, imaju manje plate, teže napreduju, niko ne voli ženu za šefa… Skoro sam naišla na jedno poređenje – kako se doživljavaju muškarac i žena u istoj situaciji. Kad se koleginica sa posla uda, onda se kaže – „eto sad će i deca, pa porodične obaveze, nema od nje ništa“. Kad se kolega oženi – „lepo, sredio se, porodičan čovek, biće odgovorniji, treba da mu damo neko bolje mesto“. Oni koji moraju da imaju određeni procenat žena stalno to i ističu, to me žešće nervira, to potenciranje, naročito u politici. Kad se žena buni zbog neke nepravde, onda se to komentariše kao „alapača, usta ne zatvara, stalno joj nešto smeta, opasna, jadan njen muž“. Kad se muškarac buni, onda mu se komplimentira „tako je, ima muda, tooo…“. Ovo je svet muškaraca, oni diktiraju pravila, a zato nam je i ovako.

Bili ste u prilici da mnogo putujete po Srbiji i srećete različite ljude, različitih zanimanja. Postoji li neko posebno iskustvo s tim u vezi?

– Srbija je mnogo lepa izdaleka, ali kad se približiš, onda vidiš i nemar vlasti, ruine od kuća i zgrada o kojima niko ne brine, zagađene reke i šume, deponije. Uvek sam se pitala gde ljudi koji žive na selu bacaju đubre? Ima jedan divan čovek, bivši učitelj Dragan, koji kod Ljiga ima rasadnik Dobro polje. Tu i živi, u toj lepoti od biljaka i drveća, tu radi, tu uživa 24 sata. Divim se ljudima koji rade u rasadnicima, vrtlarima, baštovanima i svima koji koriste darove prirode, koji nam je prikazuju u najlepšem svetlu. Imaću i ja svoju baštu jednog dana.

Kad dan traje mnogo duže

– Za sve ima vremena. Doduše, rano ustanem pa od 10 sati već mogu da planiram šta ću drugo da radim i kuda ću sve da idem. To je prednost ranog ustajanja jer dan traje duže. Vikendom spavam malo duže, pa se budim u pola šest. Dugo pijem kafu i uživam. Moji prohtevi nisu veliki. Da malo prošetam na svežem vazduhu, da uživam u biljkama svojim i tuđim, divljim i pitomim… Za sve ima vremena u svakom danu. Ako nekad ne stignem sve danas, ne nerviram se, doći će sutra, kaže Gorica Nešović na pitanje kako uspeva da radi rano ujutro posao koji zahteva veliku koncentraciju i posvećenost.

To razum grmi u svom gnevu

Imate li neki omiljeni stih iz Internacionale?

– „To razum grmi u svom gnevu“. Sviđa mi se ovaj splet reči i to da razum grmi. Ne sviđa mi se anarhija, oružje, boj, da svi budemo isti… ali ako postoji razum onda je sve drugačije. Veoma dugo nam fali i razum i razumevanje, toleranciju koristimo samo u teoriji ali ne i u praksi, a i dalje se ponosimo izrekom „niko ne može tako malo da me plati koliko malo mogu da radim“.