Solidarnost – socijalni, etički i ekonomski problem

Ako nije oslonjena na njih i ne vodi redukovanju siromaštva i nejednakosti, ona je tek akt, hvale vredan, pomoći u krajnjoj nevolji. Neretko, tek povremenog milosrđa kao maske, smokvinog lista kojim se prepokriva sažaljenje ili ravnodušnost i čak prezir prema luzerima.

Solidarnost možemo odrediti kao praksu uzajamne pomoći i podrške zasnovanu na poverenju, osećaju zajedništva i potrebi za postizanjem zajedničkih interesa i ciljeva. Dakle, bez poverenja i osećaja zajedništva, nema ni solidarnosti. Pojam solidarnosti koren ima u latinskom solidus – jak, solidan i bio je naziv čvrste, metalne kovanice u Rimu. I zaista, solidarni su samo solidni ljudi, čvrsti i pouzdani koji ulivaju poverenje. Na drugoj strani, moderna kriza solidarnosti je upravo izraz krize poverenja i krize empatije – sposobnosti razumevanja i uživljavanja u poziciju drugih i brizi za njih.

EMPATIJA: stvara međuljudsko saosećanje i razumevanje koji su bitni za društvene interakcije i emocionalno blagostanje. Moguće je, recimo, zamisliti da veštačka inteligencija može da nauči da prepozna osećanja – da može da nauči „kognitivnu empatiju“. Ali ne može još da deli njihova osećanja – da nauči „afektivnu empatiju“. Međutim, ideja da će poslovi koji zahtevaju afektivnu empatiju ostati bezbedni od automatizacije pretpostavlja (naivno) da ljudi mogu razlikovati pravu empatiju od simulacije.

Dakle, solidarnost bi morala da vodi dostojanstvenom radu, pristojnom životu i otvorenom pristupu kvalitetnom obrazovanju, zdravstvenim i drugim javnim uslugama za sve. Naoko paradoksalno iz društva su, pored siromašnih i nevoljnih, izopšteni i bogati – bolje rečeno oni su se iz njega dobrovoljno povukli. Bogati mogu da se izoluju u „elitne zajednice“ i da sami plaćaju privatne usluge iz oblasti obrazovanja i zdravstvene zaštite koje finansira država.

Bogati u tome nalaze opravdanje zašto tragaju za brojnim načinima i rešenjima za izbegavanje plaćanja poreza i drugih obaveza prema državi. Solidarnost dakle umire sa širenjem duha posesivnog individualizma i egocentričnosti – narcističkog ego tripa. Strah i beda na dnu i pohlepa na vrhu socijalne piramide ubijaju solidarnost. Kao i despotski režimi, ratovi i militarizam.

FAKTORI SREĆE: Kakva je veza između društvene solidarnosti i ekonomije? Tri su moguća ugla razmatranja odnosa između logike solidarnosti i logike profita. Formativni argument u prilog društvenog uvezivanja rasta sa solidarnošću predstavlja činjenica da i solidarnost i blagostanje vode ka sreći, odnosno da su najsrećnije zemlje na svetu zemlje sa visokim prihodima, ali i sa visokim nivoom socijalne solidarnosti, jednakosti i poverenja.

Izveštaji o sreći u svetu naime detektuju pet (grupnih) faktora sreće. Prvi čine prihod i posao koji ispunjavaju bar uslove sigurnosti i stabilnosti. I zaista, ima li ičega radikalnog i neprihvatljivog u zahtevu za dostojanstveni rad – ugovoren, osiguran, u svakom pogledu, uključujući i rizike od diskriminacije, bezbedan i pristojno plaćen posao? Tek pristojan posao čini trajan osnov za narativ o socijalnoj koheziji i društvenoj inkluzivnosti. Istovremeno, time se smanjuju rizici i ekonomski troškovi protesta i štrajkova.

Drugi, ili za mnoge prvi faktor sreće čini zdravlje, ali i zdravo i bezbedno životno okruženje. U tom okviru treba i tragati za razlozima zaokreta ka digitalnoj, zelenoj i cirkularnoj ekonomiji, koje su i zdrave i imaju i ekonomsku perspektivu. Postojanje životnog oslonca i postojanje privatnih – porodičnih i prijateljskih, ali i socijalnih mreža, na koje čovek može da se osloni u situacijama rizika i nesigurnosti, treći je, važan (pred)uslov za sreću.

Četvrti faktor je sama mogućnost da se bude solidaran i velikodušan što danas, u vreme interesnog kalkulusa i pohlepe, većinu čini srećnom. Sloboda od korupcije koja unižava ljudsko dostojanstvo i integritet je naredni, peti faktor.

Problem odsustva solidarnosti, dakle, nije više samo socijalni i etički problem. On je postao i prvorazredni ekonomski problem, prepreka ekonomskom napretku i izlasku iz krize. Nesolidarna i duboko nejednaka društva dovode, recimo zbog nemogućnosti pristupa kvalitetnom obrazovanju deci iz siromašnih porodica, do rasipanja resursa i talenata. Kao i zbog niskih plata i penzija, do limitiranja tražnje i usporavanja razvoja.

Siromaštvo, beda i demografsko pražnjenje i odlazak stručnjaka i radnika, nije sigurno ekonomski i društveni interes ni tržišno orijentisanih preduzetnika. Istovremeno, u uslovima krajnje redukcije i hajke na sve oblike javne svojine opstajao je marginalizovan ali žilav sektor solidarne ili socijalne ekonomije – radničke i poljoprivredne zadruge, komunalne kooperative, socijalno preduzetništvo…

BOGATA DRŽAVA SIROMAŠNIH GRAĐANA: Ključno pitanje je da li postoji skup specifičnih tržišno zasnovanih politika koje bi istovremeno mogle da obezbede solidarnost, smanje nejednakost i podstaknu ekonomsku efikasnost? U pozadini je prava socijalna drama u kojoj unutar ubrzanih promena treba smanjiti rizik isključenosti. Treba osigurati, novom poreskom i socijalnom politikom, odnosno kombinovanjem univerzalno dostupnih usluga i osnovnog dohotka, kroz kraću radnu nedelju uz održane prihode, radnu i socijalnu sigurnost i perspektivu.

Da li je Srbija solidarno društvo? Odgovor zavisi od toga o čemu se govori. Solidarno jeste ako se govori o samilosti i pomoći u elementarnim katastrofama, bolestima i ekstremnim životnim nevoljama. Naoko solidarno je i kad se radi o kupovini imidža vlasti i marketinškim porukama i davanjima kompanija koje, neretko, inače eksploatišu radnike i ruiniraju prirodu.

Nije solidarno društvo kad se radi o sistemskim rešenjima koja imaju veze sa redukovanjem nesigurnosti, siromaštva i drastičnih nejednakosti. Ni kada se radi o međugeneracijskoj solidarnosti. Pitanje je u kom stanju će biti ostavljena ova zemlja i njeni resursi narednim generacijama od kojih se očekuje da ostanu ovde i uplaćuju za penzije. Ono što se radi sa pijaćom vodom, obradivim zemljištem i rudnim bogatstvom ravno je ekonomskom i ekološkom suicidu.

Srbija je posledično zemlja podoptimalnog razvoja i, kako bi to rekao profesor Miša Arandarenko, imajući u vidu činjenicu da država preraspodeljuje više od 40 odsto BDP, bogata država siromašnih građana. Ono što se potpisnik ovih redova nada da će konačno videti jeste uvođenje progresivnog oporezivanja i progresivne poreske stope. Po tome, mera održive solidarnosti su predlozi (Aleksić, Arandarenko), koji uvećavaju u jednoj varijanti neoporezivi deo zarade do medijalne zarade, dakle ne oporezuju praktično polovinu uposlenih.

Na drugoj strani, poresku stopu veću od 10 odsto plaćali bi samo onih manje od desetak procenata čije su zarade bar dvostruko veće od prosečnih. Solidarnost u ovoj krizi kojoj se ne vidi ishod potrebnija je nego ikad. Bez lepka solidarnosti postaje se dezintegrisano i besperspektivno društvo.

Istovremeno, da bi se uopšte bilo u prilici da se bude solidaran mora se postati i obrazovaniji i imućniji. I manje prepušten samom sebi. I više pitan i uvažavan jer – na kraju krajeva – državne vlasti samo bolje ili lošije preraspodeljuju novac građana.

Autor je politički sociolog