Šoškić: Mogli smo da proizvodimo baterije i električne automobile i bez iskopavanja litijuma

„Mi smo mogli da proizvodimo baterije i električne automobile i bez litijuma, te stvari mogu da se kupe na svetskim berzama“, kaže Šoškić.

Oni koji protestuju saglasni su – iskopavanje litijuma je štetno. A da li je ekonomski isplativo? Šta Srbija dobija kada strana kompanija eksploatiše njeno rudno bogatstvo? A šta gubi? To je nedavno u autorskom tekstu za agenciju Fonet analizirao Šoškić.

O tome da li država gubili ili dobija od eksploatacije litijuma, Šoškić u Danu uživo na N1 kaže – to je nešto što treba proceniti.

„Sa ekonomske tačke gledišta, prva bitna razlika koja može nastati oko toga kakvi su neto efekti na privredu, budžet, zaposlenost, zavisi od toga ko je zaista vlasnik te aktivnosti, te kompanije kojoj je dozvoljeno da eksploatiše naše rudno bogatstvo. Ako je u pitanju strana kompanija, ona naravno ima prava da dobije kao i svako drugi, pravo na ekspoataciju, ali onda svo to prirodno bogatstvo postaje vlasništvo te strane kompanije“, naglasio je Šoškić.

Dodaje da je potrebno znati kako stvari funkcionišu u ekonomskom smislu, da bi se znale prave informacije i kako to sve zaista izgleda.

„Jedna stvar je ko je vlasnik kompanije, da li vi možete da utičete za dodatnu investiciju, za neku fabriku baterija kod nas, to je verovatno moguće ukoliko ta strana kompanija istovremeno u svojoj strukturi ima fabrike baterija i automobila, a koje Rio Tinto u ovom slučaju – nema“, navodi Šoškić.

Prema njegovim rečima, ne možete očekivati da kompanija koja eksploatiše litijum utiče na druge kompanije da donose svoje investicione odluke zbog toga što se ona prva „dogovorila sa nekom tamo zemljom o eksploataciji“.

„Ja ne vidim da postoji bilo kakva izvesnost o tome (fabrici) sem nekih lepi reči. Imali smo ih ovih godina onoliko a nije se ostvarivalo“, kazao je.

Šoškić pojašnjava i da kada neka investicija dolazi u zemlju, da se tačno zna koliko će toga biti opredeljeno za izgradnju nekretnine potrebne za spovođenje investicije.

„To može imati kratkoročni efekat na lokalnu građevinsku operativu, ili ako neko proda svoju privatnu imovinu, ali su to su sve jednokratni pozitivni efekti. Ali, da li će biti dugoročnog boljitka i koliki će on biti ako država prestaje da bude vlasnik tog mineralnog blaga“, upitao je gost N1.

A predstavlja nam se da je projekat Jadar nešto najbolje što se desilo. Ministar Tomislav Momirović je kazao da je u pitanju razvojni projekat.

„Ne vidim da je nužno razvojni projekat. Mi ne treba da budemo veliki poznavaoci istorije 20. i 19. veka da vidimo koliko se tih rudnika i eksploatacije rudnog bogatstava dešavalo u Africi, Latinskoj Americi, Aziji, i kakva je sudbina tih zemalja bila. Imate situacije da strane multinacionalne kompanije eksploatišu ta rudna bogatstva a da lokalno stanovništvo i dalje živi u siromaštvu“, napominje Šoškić.

Na pitanje o tome može li se verovati obećanjima vlasti o benefitima, Šoškić kaže:

„Prvo na šta može da se sumnja je kad vam neko kaže – to će biti toliko i toliko, vezano za rast BDP. Ko god zna kako se BDP kalkuliše, zna da su ti podaci sumnjivi… Jer, bez jasnog znanja kolika će biti cena toga što će ta kompanija prodavati na tržištu, vi ne možete da znate koliko je doprinos BDP-u te kompanije“.

A dodaje, buduća cena zavisiće od, recimo, svetske tržišne cene tog litijuma.

„Ali i od politike te kompanije, koja može da seli novododatu vrednost iz jedne zemlje u drugu, pa može da se desi da kompanije u zemlji A, gde su malo nepovoljniji poreski uslovi proda ono što je tu napravila kompaniji u zemlji B i da se porez plati tamo“.

I šta bi u tom slučaju Srbija dobila?

„Ako ne plati porez ovde, Srbiji bi ostalo to što bi neki ljudi koji rade tu, dobili neke plate. Ne znam koji je to broj, ja sam naveo načelno stvari koje je bitno imati kod svakog investicionog projekta. Mogli bismo, dakle, da dobijemo rudnu rentu, plate zaposlenima i nekakav porez ako to preduzeće prijavljuje dobit u našoj zemlji“, naglasio je Šoškić.

Kako je rekao, suština stvari je da „imate čitav niz primera u kojima imate vrlo nerazvijene zemlje u kojima se godinama eksploatiše rudno bogatstvo, a da lokalno stanovništvo od toga gotovo da nema ništa“.

Šoškić kaže i da, ukoliko bi se eksploatisalo rudno bogatstvo, najveći boljitak po građane imalo bi da to radi – državna kompanija.

„Jedino tako će koristi imati građani, jer profit ostaje ovde“, navodi Šoškić.

A na pitanje zašto onda to mi ne radimo, kaže:

„To je pitanje za naše zvaničnike. I to nije pitanje ekonomske snage, već je pitanje opredeljenja, gde vidite svoju zemlju u međunarodnoj podeli rada. Mi smo mogli da proizvodimo baterije i električne automobile i bez litijuma. Te stvari mogu da se kupe na svetskim berzama. I danas, u uslovima globalizacije govoriti da je rudnik uslov nečega, ja mislim da je krajnje naivno i ne odgovara realnosti“.

Šoškić ponavlja i ono što je napisao u nedavnom autorskom tekstu – da podržava negativan stav stručnjaka na skupu SANU pre dve godine o projektu Jadar.

„Ja nisam stručnjak ni za litijum ni za ekološke aspekte rudarenja, ja se pouzdam na to što je skup naučnika SANU zaključio pre dve godine, i mislim da je to vrlo važan dokument da ga javnost ima u vidu prilikom izjašnjavanja o ovom projektu“, zaključio je Šoškić.