Dominira stav da je kriza koja je izbila 2008. godine izazvana prekomernim bankarskim zaduživanjem, kao i da je adekvatan oporavak nemoguć jer banke sada odbijaju da odobravaju kredite. Uobičajena priča, koju zagovaraju sledbenici Fridrika fon Hajeka i austrijske škole ekonomije, glasi: neposredno pre krize banke su pozajmljivale više novca onima koji nisu bili u stanju da vrate dugove nego štedljivim ljudima, zahvaljujući izuzetno jeftinom novcu dobijenom od centralnih banaka, naročito Federalnih rezervi SAD.
Poslovne banke su odobravale kredite za realizaciju nesigurnih investicionih projekte, a „eksplozija finansijske inovativnosti“ predstavljala je okidač za pomamno pozajmljivanje. Obrnuta piramida dugovanja doživela je kolaps kada su Federalne rezerve, podizanjem kamatnih stopa, konačno zaustavile takav trend. Aktuelni problem odnosi se na ponovno uspostavljanje prakse odobravanja kredita jer oslabljene banke ne žele da to čine dok se situacija ne popravi. Da bi teškoće bile prevaziđene, bankama u Sjedinjenim Državama i Evropi odobreni su značajni spasilački paketi, što je usledilo posle nekoliko rundi „kvantitavnih olakšica“. To je podrazumevalo štampanje novca u centralnim bankama i njegovo „ubrizgavanje“ u bankarski sistem posredstvom velikog broja netipičnih kanala. „Hajekijanci“ su se suprotstavili takvim merama, tvrdeći da kriza ne može biti prevaziđena obimnim pozajmicama, koje su upravo bile njen uzročnik.
Istovremeno, regulatorni režimi su svuda osnaženi da bi se sprečilo da banke ponovo dovedu u opasnost finansijski sistem u celosti. Na primer, pored nadležnosti da uspostavi stabilnost cena, Banka Engleske dobila je novi zadatak da obezbedi stabilnost finansijskog sistema. Takva logika utemeljena je na uverenju da obezbeđivanje kredita predstavlja okosnicu ekonomskog zdravlja koje bi suvišna finansijska sredstva ugrozila, a nedostatak novca uništio. Ali, moguće je situaciju sagledati i na drugačiji način, koji bi podrazumevao stav da je potražnja za kreditima, a ne njihova ponuda, ključni pokretač ekonomije. Takvo gledište stavlja pitanje porekla krize u različit kontekst, koji znači da najveće krivce ne treba tražiti u kreditorima, već u ljudima koji su neoprezno pozajmljivali novac. Drugim rečima, postavlja se pitanje šta je podstaklo građane da uzimaju toliko kredita i zašto je nivo zaduženosti domaćinstava dostigao neslućene razmere. Možemo da pretpostavimo da se odgovor krije u gramzivosti ljudi koji uvek žele da dobiju više nego što sebi mogu da priušte. Ali, zašto se takva potreba, baš u prethodnih nekoliko godina, tako „manijakalno“ ispoljila?
Da bismo pronašli odgovor, moramo da sagledamo šta se događalo u domenu raspodele sredstava. Svet je postepeno postajao bogatiji, ali u mnogim državama prihodi su sve nepravednije raspoređivani. Vrednost prosečnih prihoda je čak smanjivana u protekle tri decenije, dok je istovremeno uvećavana stopa bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika, što znači da su bogati uzeli „najveći deo kolača“ dobijenog zahvaljujući porastu proizvodnih aktivnosti. U takvim okolnostima oni koji su bili relativno siromašni učinili su isto što i ljudi iz prošlosti koji su se našli u sličnoj situaciji: zadužili su se. I gde je sada izlaz? Prezadužene vlade bi trebalo da pozajmljuju novac od centralnih banaka zarad pokretanja javnih radova i infrastrukturnih projekata. To je jedini način da se velike ekonomije Zapada pokrenu s mrtve tačke. Istovremeno, ne smemo dozvoliti da bude nastavljena praksa gomilanja nacionalnih prihoda u tako malom broju ruku. Pravična raspodela bogatstva neophodna je za dugoročni opstanak kapitalizma i ponovo smo na putu da naučimo takvu lekciju.
Autor je član Gornjeg doma britanskog parlamenta i počasni profesor političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik
Copyright: Project Syndicate 2012.
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
