Dve varijante finansijske krize nastavljaju da izazivaju pometnju u ekonomijama država Zapada, gde su izraženi problemi visoke stope nezaposlenosti i siromaštva. Jedna od njih odnosi se na nedaće s kojima se suočavaju vlade širom sveta, dok je druga manje vidljiva i može se uočiti ako se sagleda situacija u malim i srednjim preduzećima, kao i u domaćinstvima. I sve dok ne pronađemo rešenje za oba problema, Zapad će biti suočen sa niskim rastom, visokom stopom nezaposlenosti i ogromnim razlikama u zaradama.
Da bi izbegle moguću depresiju, vlade širom sveta su, u jeku globalne finansijske krize, pokrenule programe davanja fiskalnih i monetarnih stimalansa. Uspele su da izbegne najteže ekonomske posledice, ali su izazvale potrese u centralnim bankama. I mada je kreditni rejting mnogih zemalja snižen, posledice krize nisu iste u svim delovima sveta. Pojedine zapadne države, poput Grčke, stajale su na „staklenim nogama“ već na početku krize i brzo su potonule u ambis. Takve zemlje su ostale na dnu i nisu u stanju da svojim građanima ponude svetlo na kraju tunela. Druge države su bile fiskalno odgovornije, ali su platile ceh lošeg ponašanja ostalih faktora. Tako su, recimo, neodgovorne banke u Irskoj „potopile“ budžet. Istovremeno, ostale zemlje, uključujući Sjedinjene Države, nisu se suočile s neposrednom opasnošću ali nisu ni ostvarile napredak na dugoročnom planu. Najzad, nekoliko njih, kao što je Nemačka, izgradilo je „elastičan“ ekonomski i finansijski sistem, zahvaljujući dugogodišnjoj fiskalnoj disciplini i sprovođenju strukturnih reformi.
Imajući sve to u vidu, ne čudi podatak da se mere koje su primenjene razlikuju od države do države. U suštini, njihovo jedino zajedničko obeležje predstavlja nesposobnost vlada da se oslone na brz rast kao najsigurniji način za rasterećenje prezadužene ekonomije. Na primer, Grčka nije ispunila mnoge obaveze, dok se Irska odlučila za drakonske mere štednje i reforme, baš kao što je učinila i susedna Velika Britanija. S druge strane, Sjedinjene Države postepeno preusmeravaju sredstva od kreditora na one koji su zaduženi putem finansijske represije, a Nemačka polako pribegava relativnom povećanju domaće potražnje.
Toliko o dužničkoj krizi kojoj je posvećena prilično velika pažnja, što je i logično ako imamo u vidu da države imaju ovlašćenja da nameću poreze, pravila i, u krajnjem slučaju, da se odluče za konfiskaciju. Ali, drugi oblik krize je podjednako značajan iako izaziva znatno manje pažnje javnosti, a vodi ka „eroziji“ društvene zajednice, smanjenju proizvodne moći i padu životnog standarda. Retke su države Zapada u kojima se male i srednje kompanije, kao i pripadnici srednje i niže klase, nisu suočili s novim ograničenjima u dobijanju kredita, kao i sa problemima u vezi sa vraćanjem pozajmica. Kreditne barijere su jedan od razloga za kontinuirano povećanje stope nezaposlenosti u velikom broju zemalja, pre svega u Grčkoj i Španiji. Nevolje se ne ogledaju samo u siromašenju ljudi već i u činjenici da veliki broj nezaposlenih predstavlja okidač za društvene nerede, gubljenje poverenja u političare i institucije, čime se povećava opasnost da će mladi postati „izgubljena generacija“. Nažalost, vlade ne preduzimaju dovoljno napora da se uhvate u koštac s debaklom koji je doživeo kreditni sistem. Što je još gore, čini se da većina zvaničnika nema ni ospežan plan kako da reši probleme.
Autor je izvršni direktor investicionog fonda PIMKO i napisao je knjigu „Kada se tržišta sudare“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
