Spor države Srbije i Britiš Ervejza dug gotovo 50 godina, zbog greške kontrole letenja u Zagrebu

Britanska kompanija podnela je zahtev za naknadu štete koja je nastala usled pada aviona 1976. godine.

To se desilo 10. septembra 1976. godine, kada se avion, kojim je upravljala kompanija podnosilac ove predstavke, sudario u vazduhu sa drugim avionom kojim je upravljao avioprevoznik Adria Ervejz (Adria Airways).

Kao rezultat tog sudara, poginulo je svih 176 ljudi u oba aviona.

Prema navodima, kasnije je utvrđeno da je sudar rezultat greške kontrolora letenja u Zagrebu, glavnom gradu Hrvatske, tada jedne od šest konstitutivnih republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

Kompanija Britiš Ervejz je zatim 9. septembra 1979. godine podnela zahtev za naknadu materijalne štete protiv SFRJ tadašnjem Okružnom privrednom sudu u Beogradu.

S druge strane i osiguravajuće društvo Dunav osiguranje zahtevalo je naknadu štete u ime Adria Ervejsa.

Sud je u nekoliko navrata prekidao postupak do rešavanja pitanja sukcesije koja su nastala raspadom SFRJ 1991. godine i kasnije raspadom državne zajednice Srbije i Crne Gore 2006. godine.

Konkretno, postupak je bio u prekidu od 20. oktobra 1995. do 2. juna 2004. godine, odnosno od 4. jula do 30. novembra 2006. godine i od 15. oktobra 2007. do 16. jula 2009. godine.

Međutim, Privredni sud u Beogradu je 18. oktobra 2000. usvojio tužbu Dunav osiguranja za naknadu štete sa kamatama i troškovima.

Ovu presudu potvrdili su i Privredni apelacioni sud i Vrhovni sud Srbije 17. decembra 2001. i 2. jula 2003. godine.

Tužena strana tada je bila Savezna Republika Jugoslavija (SRJ), kao jedini pravni sledbenik SFRJ.

Nakon svega toga, Privredni sud u Beogradu je 16. juna 2011. godine usvojio tužbeni zahtev Britiš Ervejza dosuđujući odštetu, kamatu koja je tekla od 9. septembra 1979. i troškove koje je trebalo da plati Srbija, koju je sud ocenio pravnim naslednikom SFRJ.

Tužena strana je potom uložila žalbu. Međutim, Privredni apelacioni sud je 24. oktobra 2011. godine potvrdio presudu od 16. juna u vezi sa glavnicom, ali je preračunao kamatu na dan donošenja presude prvostepenog suda.

Obe strane su zatim podnele reviziju protiv drugostepene presude.

Slučaj je došao pred Vrhovni kasacioni sud Srbije, koji je 8. novembra 2012. godine odbacio reviziju koju je podnela kompanija Britis Ervejz, pozivajući se na zakonsku odredbu o propisanim iznosima koji premašaju protivvrednost od 300.000 evra.

Navedeni sud je ispitao osnovanost žalbe države Srbije i zaključio da se Srbija može smatrati odgovornom samo u vezi sa zahtevom kompanije podnosioca predstavke za naknadu štete koju je prouzrokovala SFRJ, sa udelom od 35,77 odsto, prema Sporazumu o pitanjima sukcesije koji je stupio na snagu 2. juna 2004. godine i Zakona o ratifikaciji Sporazuma između Republike Srbije i Republike Crne Gore o regulisanju članstva u međunarodnim finansijskim organizacijama i razgraničenju finansijskih prava i obaveza iz 2006. godine.

Shodno tome umanjeni iznosi dodeljeni su kompaniji podnosioca predstavke. Ipak, Britiš Ervejz je 30. jula 2013. godine podnela žalbu Ustavnom sudu Srbije, navodeći povredu ustavnih prava na suđenje u razumnom roku, pravično suđenje, naknadu štete, imovinu i  jednaku zaštitu prava i zabranu diskriminacije.

Ustavni sud Srbije je 3. juna 2016. godine utvrdio povredu prava ove kompanije na suđenje u razumnom roku, te odbio i odbacio ostatak pritužbi.

Kompanija je zatim podnela pritužbu i zbog nemogućnosti dobijanja pune nadoknade štete. Britiš Ervejz je, takođe, podneo pritužbu da su odluke domaćih sudova da delimično udovolje njegovim zahtevima za naknadu štete bile proizvoljne, neadekvatno obrazložene i diskriminatorne.

Pritužba se zapravo odnosila na propust države da isplati punu naknadu štete koje je kompanija tvrdila da je pretrpela, što je situacija koju su srpski sudovi konačno rešili 2016. godine.

Vlada Srbije je navela da kompanija Britiš Ervejz nije mogla da ima legitimna očekivanja da će njen zahtev za naknadu štete biti u potpunosti zadovoljen. Država odgovorna za štetu koju je pretrpela kompanija podnosilac predstavke, odnosno SFRJ, prestala je da postoji i Srbija nije bila jedina država naslednica koja je nastala nakon raspada SFRJ.

U skladu s tim, kompanija nije mogla očekivati da će Srbija platiti pun iznos naknade štete koju su prouzrokovali organi države prethodnice.

Evropski sud za ljudska prava je, takođe, ponovio da Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne nameće nikakvu konkretnu obavezu državama ugovornicama da obezbede obeštećenje za greške ili štetu prouzrokovanu pre njihove ratifikacije Konvencije.

Sud je napomenuo i da je postupak u slučaju Britiš Ervejza pokrenut protiv SFRJ, čiji je raspad 1991. godine ostavio nerešenim više pravnih pitanja, uključujući raspodelu duga i odgovornosti SFRJ.

Nakon Sporazuma o sukcesiji iz 2004. godine kojim je rešeno pitanje odgovornosti između država sukcesora, postupak je nastavljen protiv Srbije, kao jedine tužene strane. Po mišljenju Suda, kompaniji bi trebalo da bude poznato da su srpski sudovi nadležni da odlučuju o njenom predmetu samo u pogledu odgovornosti Republike Srbije.

Štaviše, kompanija Britiš Ervejz se nije pozvala ni na jednu zakonsku odredbu srpskog ili međunarodnog prava koja bi opravdala njeno očekivanje da će njen zahtev, prvobitno podnet protiv SFRJ, u potpunosti biti usvojen. Niti je dokazala da je Srbija dobrovoljno prihvatila solidarnu odgovornost za obligaciju koji se može pripisati SFRJ.

Naprotiv, Sud s tim u vezi primećuje da je, kako je istakao Vrhovni kasacioni sud, Srbija bila samo jedna od šest država naslednica sada bivše SFRJ.

Što se tiče imovine SFRJ, države sukcesori su utvrdile svoje učešće u Sporazumu o sukcesiji koji su potpisale. One su koristile isti princip kada su određivale svoju odgovornost, s obzirom na to da je svaka preuzela deo dugova SFRJ.

U konkretnom slučaju, domaći sudovi su samo protumačili i primenili Sporazum o sukcesiji u pogledu Srbije kao jedine tužene strane, a podnosilac predstavke nije naveo ništa što bi ukazalo na to da je takvo tumačenje bilo u suprotnosti sa bilo kojom ustaljenom domaćom praksom.

Oni su smatrali Srbiju odgovornom za njeno pogrešno postupanje prilikom delimičnog usvajanja tužbenog zahteva kompanije, prema „pravičnom udelu” Srbije u obligacionim obavezama bivše SFRJ predviđenim važećim propisima.

Na kraju, Sud nalazi da je argument koji je iznela kompanija da je Dunav osiguranju u potpunosti dosuđena odšteta 2003. godine – bez osnova. Ta činjenica je prethodila Sporazumu o sukcesiji i pristupanju Srbije Konvenciji 2004. godine, te nema nikakvog uticaja na gore navedeni nalaz.

Shodno tome, Sud zaključuje da kompanija Britiš Ervejz nije mogla imati „legitimno očekivanje” da će nadoknaditi punu naknadu štete u svom građanskom sporu protiv  Srbije.

Kompanija je, takođe, iznela još neke pritužbe u vezi sa parničnim postupkom u kome je bila stranka.

Sud je ispitao ove pritužbe i smatra da one ili ne ispunjavaju kriterijume prihvatljivosti utvrđene Konvencije, ili da ne ukazuju na bilo kakvo kršenje prava i sloboda sadržanih u Konvenciji ili Protokolima uz istu.

Iz ovih razloga, Sud je proglasio predstavku neprihvatljivom.