Srbi potražuju imovinu vrednu 20 milijardi dolara

Dok Priština smatra da je to isključivo njeno unutrašnje pitanje, vlasti u Beogradu nastoje da tu temu stave na pregovarački sto u Briselu, navodeći da je prisvajanjem imovine Srbije, njenih građana i Srpske pravoslavne crkve Srbiji naneta velika šteta. Prema podacima Kancelarije za Kosovo i Metohiju, u postupku privatizacije prodato je, za više od 660 miliona evra, oko 660 društvenih preduzeća na Kosovu. Novac od privatizacije je pod kontrolom Centralne banke Kosova, koja sa Kosovskom agencijom za privatizaciju ima zaključen ugovor o čuvanju povereničkih fondova. Od tog novca je 75 odsto namenjeno za obeštećenje vlasnika i poverilaca privatizovanih preduzeća koji tek treba da dokažu svoja prava, 20 odsto za zaposlene, dok je pet odsto te sume predviđeno za pokrivanje troškova Agencije za privatizaciju. U Kancelariji navode da se taj novac čuva na oročenim depozitima u švajcarskim bankama i nadaju se da će znatan deo pripasti Srbiji, jer je veliki broj srpskih preduzeća imao svoje filijale na Kosovu koje su prodate. Beograd ce pokušati da dokaže da kosovska vlast nije pravni sledbenik Kosovske poverilačke agencije koju je osnovao Unmik, a koja je bila zadužena za privatizaciju, započetu 2003. godine. Kasnije je taj posao preuzela Kosovska agencija za privatizaciju, a model je bio da se od zdravih delova firmi osnivaju nova preduzeća koja su nuđena kupcima, dok su dugovi ostali starim firmama koje su odlazile u stečaj i likvidaciju.

Za razliku od procesa privatizacije koji je gotovo okončan, restitucija na Kosovu nije ni počela. Vlasti u Srbiji tvrde da imaju dokaze da Srbi na Kosovu potražuju imovinu vrednu najmanje 20 milijardi dolara. Rešenje imovinskih odnosa na Kosovu i Metohiji biće jedan od ključnih zahteva srpske strane da bi se postigla sveobuhvatna normalizacija odnosa sa Prištinom. Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić kaže da će Beograd tražiti reviziju privatizacije na KiM i povraćaj imovine, i sa tom inicijativom zvanično će se obratiti i Unmiku i Euleksu, kao organizacijama nadležnim za privremeno upravljanje Kosovom. Za svoje zahteve, navodi on, Beograd ima pokriće u papirima, jer katastarska evidencija pokazuje da je 58 odsto zemljišta na Kosovu u srpskom vlasništvu. U državnom i društvenom vlasništvu je, kako navodi, 29 odsto, 14 odsto je imovina preduzeća, dok je u privatnom vlasništvu Srba i Srpske pravoslavne crkve 15 odsto teritorije Kosova.

Prema oceni autora studije „Ekonomski, demografski i socijalni efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine“, koja je urađena uz podršku Fondacije za otvoreno društvo, restitucija državne, crkvene i privatne imovine na Kosovu je izuzetno osetljivo pitanje koje je moralo da se otvori pred međunarodnim forumima i da se animira što više zapadnih zemalja i evropskih institucija da pomognu u rešavanju tog problema. „Dobro pripremljen predlog Srbije mogao bi da naiđe na odobravanje i direktan angažman nekoliko evropskih zemalja, koje su direktno zainteresovane za to da se njihovim subjektima vrati nacionalizovana imovina. Za nealbansko stanovništvo povraćaj imovine stranim subjektima bio bi od velikog značaja jer bi se brže revitalizovala, gotovo u potpunosti, uništena preduzeća“, navodi se u studiji. Kad je reč o imovini Srpske pravoslavne crkve ona bi, u najvećem obimu, ostala van jurisdikcije Srbije i potpuno nezaštićena od albanskih aspiracija. „S druge strane, crkva je pre nacionalizacije bila najveći veleposednik na Kosovu i Metohiji. Ta imovina, koja ima znatan komercijalni potencijal, morala bi biti vraćena crkvi, delom u naturalnom obliku, a delom u kompenzaciji“, navode autori studije. Prema njihovom predlogu, pre otvaranja pitanja povraćaja crkvene imovine, koja bi se koristila samo u komercijalne svrhe, država bi morala da postigne obavezujući dogovor sa SPC o načinu upotrebe te imovine. Jedan od modela podrazumeva stvaranje poljoprivrednih zadruga u koje bi SPC unela svoje poljoprivredno zemljište, a okolno stanovništvo potrebnu mehanizaciju i radnu snagu.

Povraćaj privatne imovine znači i povraćaj stečenih prava – stanarskih i prava korišćenja zemljišta i objekata. Zbog situacije na terenu, koja ukazuje na to da je veći deo imovine eksproprisan, odnosno otet, nerealno je očekivati naturalnu restituciju, ali se zato mora insistirati na raznim vidovima kompenzacije sličnom imovinom na drugoj lokaciji, ili na finansijskoj kompenzaciji u realnoj vrednosti otete imovine. Sa stečenim pravima problem je još veći, jer se ta prava ne mogu restituisati na objektima i zemljištu koji su promenili vlasnika. Za ove slučajeve, kako predlažu autori studije, mora se naći najadekvatnije rešenje u nekoj vrsti kompenzacije. U određenim slučajevima restitucija bi mogla da pospeši povratak prognanih nealbanskih stanovnika, mada bi i dobro odmerena materijalna kompenzacija dala isti efekat.

Čiji je spoljni dug Kosova

U Kancelariji za Kosovo i Metohiju ukazuju da se Srbiji onemogućava obeštećenje po osnovu privatizovane društvene imovine, a istovremeno se iz njenog budžeta isplaćuje spoljni dug Kosova. Spoljni dug Srbije koji se odnosio na Kosovo i Metohiju 2000. godine iznosio je 1,5 milijardi dolara, a od toga je država Srbija do sada otplatila 500 miliona dolara. Zato pravnici predlažu bivšim vlasnicima i akcionarima privatizovanih preduzeća na Kosovu da tuže vlast u Prištini – pred sudovima na KiM, dok bi velike kompanije, poput Telekoma i EPS-a, sporove trebalo da pokrenu pred međunarodnom arbitražom. NJihov je predlog da se alarmira i Savet Evrope i Evropska organizacija za bezbednost i saradnju, kao i Unmik koji je imao izvršnu vlast do 2008. u oblasti privatizacije, čime bi se, kako ocenjuju, popravila pozicija Srbije u briselskim pregovorima.