Srbi rade najveći broj sati nedeljno u Evropi: Kako je do toga došlo i da li nam je plaćeno?

Osim u Srbiji više od 40 sati nedeljno radilo se tokom leta 2021. i u Bugarskoj i Rumuniji, Grčkoj i Poljskoj, dok su na radnim mestima najmanje vremena proveli Holanđani – 31,2 sata, u Danskoj, Norveškoj i Nemačkoj nešto malo više od 34 sati u sedmici. Za zemlje u okruženju Eurostat koji je objavio ovu analizu nije imao podatke za prošlu godinu, ali prema poslednjim s kraja 2020. u Crnoj Gori radna nedelja je u proseku trajala 44 časa, a u Severnoj Makedoniji 40,7 sati.

Nebojšu Atanackovića iz Unije poslodavaca Srbije iznenađuje ovaj podatak i objašnjava šta je jedan od razloga koji je mogao da utiče na to.

“Da bi neko imao 40 radnih sati nedeljno on ustvari treba da radi pet dana po osam sati. Svuda u svetu se računa samo ono vreme koje je provedeno na radu. Kod nas ako neko radi osam sati, njemu se u rad računa i pola sata za ručak, to kod nas ulazi u tu statistiku rada”, ističe Atanacković.

On kaže da u Nemačkoj, na primer, ako imaš pauzu od 45 minuta, da bi neko dobio upisanih osam sati tog dana on mora taj dan da ostane na poslu 8 sati i 45 minuta.

“Ako se radi više od onoga što je Zakonom dozvoljeno onda ovde imamo nepoštovanje Zakona o radu”, kaže Atanacković i napominje da kod nas postoji i navika da kada neko radi za dnevnicu radi 10 sati što je moglo da utiče na ovu statistiku.

Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Duško Vuković kaže da sindikati godinama i decenijama govore da su radnici u Srbiji veoma produktivni i rade puno.

“Meni je drago da ova statistika to pokazuje, ali druga stvar je što postoji jedna tendencija lobija političara i poslodavaca u Srbiji poslednjih decenija da se minimizira značaj i efikasnost zaposlenih. To može da govori o tome da poslodavci i politika ne poštuju zakone ove zemlje kada se radi o redovnom, ali i prekovremenom radu jer zaista su ljudi eksploatisani i rade duže, ali ne znači da nisu produktivni, lenji ili da neće da rade”, naglašava Vuković.

Ova statistika, kako kaže, upravo pokazuje da su radnici u Srbiji radni i vredni, ali da su, s druge strane, i primorani da mimo zakonskih propisa rade duže.

“Svaka država poštuje svoje radnike i ne dozvoljava da rade duže od onog što je zakonom propisano, znam da je tako u skandinavskim zemljama, bio sam u Danskoj, petkom se radi od osam, pola 9, do 12, pola jedan. Srbija na osnovu svega ovog pokazuje robovlasnički odnos prema radnicima, nepoštovanje zakona o dužini radnog vremena”, napominje on.

Vuković kaže da ne čudi što ljudi odlaze, jer radi se puno, a cena rada je niska. Prosečna zarada se računa na osnovu onog što poslodavac u mesecu isplati, ali mi ne znamo, ističe on, šta se iza toga krije.

“Građevinski radnik možda primi zaradu od 60.000 ili 70.000 dinara, ali iza toga stoji radno vreme ne od 174 sata koliko je prosečno ili 190, već možda i od 270 ili 300 sati mesečno. Sve to da bi dobio zaradu za koju će neko sutra da kaže da je velika ili da je povećanje”, ističe Vuković.

I to ne važi, napominje on, samo za građevinski sektor, već je pitanje i kako rade zaposleni u drumskom saobraćaju, trgovini, ugostiteljstvu, u putnoj privredi, energetici.

“LJudi rade po 10 i 12 sati da bi tobože primili neku zaradu od 500, 600 ili 700 evra. Imamo to da se ovde ne poštuje Zakon o radu, ne poštuju se pravila igre, radnici rade više od dozvoljenog, primorani su da rade da bi došli do dostojanstvene zarade koja može da im pokrije minimum nekih sredstava”, kaže Duško Vuković.

Saradnik Instituta za uporedno pravo Mario Reljanović kaže da nije neuobičajeno da građani u Srbiji rade više sati nedeljno nego u drugim zemljama i da je to odraz činjenice da su zarade jako niske i da većina ljudi mora da radi puno radno vreme da bi zaradila za koliko toliko dostojanstven život.

“Ljudi gledaju da rade više od jednog posla ili prekovremeno na onom koji već imaju, a sve više imamo i šestodnevnu radnu nedelju, gde se praktično uvećava za osam sati prekovremenog, a da im to bude redovno radno vreme iako bi svaki prekovremeni rad trebalo da bude nešto izuzetno”, ističe Reljanović.

U Srbiji, kako kaže, imamo jako puno od 500.000 do 600.000 neprijavljenih radnih sati, poslodavci vode evidencije, ali faktička situacija je često drugačija od one u toj evidenciji, jer mnogi radi više od onog što je upisano.

Reljanović podseća da se u većini zemalja Evrope puno radno vreme drži negde između 35 i 38 sati, da se negde razmišlja i o četvorodnevnoj radnoj nedelji, dok se kod nas radi i šest dana nedeljno.

“Postoji zakonski odnos da svako može da radi do 130 odsto radnog vremena, to su praktično 52 sata nedeljno više na zakonit način, ali to se odnosi na više poslodavaca, a ne na jednog. Kod jednog poslodavca može da se radi do 40 sati nedeljno a još 30 odsto kod drugog”, napominje Reljanović.

Poslodavac evidentira radnih sati nedeljno koliko zakonski može da isplati, objašnjava Mario Reljanović, a dešava se da su ljudi radili i po 60 sati i želeli da budu plaćeni za to. “Tako da je to vrlo loše, ali i jedna praksa koja dovodi do toga da se u Srbiji dosta radi”, napominje Reljanović, dodajući da je posebna priča o tome da li smo za te sate koje provedemo na poslu produktivniji od nekih drugih koji provedu manje na radnom mestu.