Srbija ispod Bugarske po visini životnog standarda

„U Srbiji je sve skuplje nego u Evropi“, rečenica je koja se često čuje kao izraz frustracije teškim životom na ovim prostorima. I, mada to zapravo nije tačno, upravo objavljeni uporedni podaci Eurostata iz anketa o potrošnji domaćinstva, daju uvid u to zašto mnogi u Srbiji misle da jeste.

Naime, iako neretko roba košta više na Zapadu, njihovi građani je po pravilu daleko lakše mogu priuštiti nego naši, što se posebno odnosi na one proizvode i usluge koje najviše i znače ljudima.

Konkretno, građani Srbije su prinuđeni da za hranu izdvajaju skoro pa duplo više iz svog budžeta nego stanovnici EU, dok nam  troškovi stanovanja i režija čine skoro isti deo rashoda kao i žiteljima razvijenih zemalja.

Posledica toga je da građanima Srbije ostaje znatno manje novca za sve ono što inače čini „dobar život“ – obrazovanje, rekreaciju, kulturu i restorane.

Prema podacima Eurostata za 2020 – poslednjim dostupnim, domaćinstva u Evropskoj uniji su najviše novca davala za stanovanje, vodu, struju, gas i gorivo – 32,7 odsto svih mesečnih izdataka, dok u Srbiji na ovo odlazi malo manje – 29,8 procenata.

Međutim, razlike u tome na šta zapravo ide novac su velike.

Dok u EU kirija u proseku čini više od pet odsto mesečnih izdataka (podatak za 2015), u Srbiji je to sada 0,6 odsto,  a bilo je 1,3 odsto u 2015.

To može biti odraz kako visokih kirija zemljama EU, tako i činjenice da u Srbiji veliki broj domaćinstava živi u sopstvenim stanovima, odnosno ne plaća kiriju.

Drugo istraživanje – SILC, o prihodima i uslovima života, ukazuje da je verovatno u pitanju ipak ovo drugo.

Naime, prema rezultatima SILC ankete, građani Srbije su u samom vrhu neslavne evropske liste koja meri koliki je deo stanovništva preopterećen troškovima stanovanja.

Smatra se da troškovi stanovanja predstavljaju preveliko opterećenje za ljude onda kada na njih odlazi više od 40 odsto raspoloživog dohotka domaćinstva.

Kada se onda pogleda onaj deo stanovništva koji živi u iznajmljenim stanovima – čak 45,7 odsto njih je preopterećeno ovim troškovima.

To je više nego duplo od proseka EU koji iznosi 21,2 odsto i predstavlja treći najgori rezultat u Evropi, odmah posle Grčke i Holandije.

Kada se pogledaju stanari koji kiriju plaćaju po sniženim cenama ili stanuju besplatno (razni socijalni stanovi i slične šeme) i tu stojimo veoma loše, jer sa 17,1 odsto ovakvih domaćinstava kojima uprkos sniženoj ceni kirije za njeno podmirivanje i dalje odlazi više od 40 odsto raspoloživog prihoda, Srbija zauzima drugo najgore mesto u Evropi, odmah posle Holandije.

Najmanje domaćinstava preopterećenih troškovima stanovanja je zapravo u kategoriji onih koji žive u stanovima uzetim na kredit.

Među njima, samo je osam odsto onih kojima troškovi stanovanja izbijaju bar 40 odsto raspoloživog dohotka iz džepa.

Ali i tih osam odsto je skoro duplo više od evropskog proseka od 4,3 odsto tako da smo i ovde među najgorima u Evropi.

Ipak treba primetiti da je ovaj postotak u Srbiji u drastičnom padu jer smo u periodu od 2015. do 2019. imali od 20 do čak 30 odsto porodica kojima je stambeni kredit ovako teško padao.

Razlike u tome šta čini stanovanje skupim u EU, a šta u Srbiji pokazuju se i na drugim stavkama.

Recimo, struja je u Srbiji načelno među najjeftinijim u celoj Evropi, ali naši građani daleko teže mogu da je sebi priušte nego njihovi rođaci i prijatelji na Zapadu.

U Srbiji, na račune za struju odlazi čak 4,7 odsto mesečnih izdataka, a u EU upola manje, samo 2,4 odsto.

Slično je i sa troškovima za čvrsto gorivo (ugalj, drva itd)  koji učestvuju sa 3,2 odsto u Srbiji, a samo 0,6 u Evropskoj uniji, gde se ova vrsta ogreva daleko manje koristi. S druge strane, u Evropskoj uniji na gas ide 1,6 odsto troškova domaćinstava, a u Srbiji 0,4 odsto.

Ništa, međutim, ne pokazuje razliku u životnom standardu tako dobro kao procenat izdvajanja za hranu.

Evropljani u proseku daju samo 17,1 odsto svog potrošenog novca na jelo i piće, a Srbi čitavih 28,8 odsto. I, mada bi bilo primamljivo konstatovati da je to zato što naši građani „bolje jedu“, to nije tačno:

Prema podacima od pre pandemije,  stanovnik Srbije u proseku godišnje pojede 41,8 kilograma mesa, a stanovnik EU 67,2 kilograma, dok je potrošnja mleka kod nas nekoliko puta manja nego u EU.

Ono na šta se u Srbiji izdvaja manje novca je prevoz: Samo 7,6 odsto, spram 10,8 u Evropskoj uniji.

Tako tri glavne grupe izdataka: Stanovanje i režije, hrana i piće i prevoz u EU odnose 60,6 odsto kućnog budžeta, a u Srbiji 66,2 procenta. To ostavlja manje novca za druge stvari.

Recimo, za rekreaciju i kulturu, za koju Evropljani troše 6,7 odsto svog novca, a Srbi 4,4 odsto, hotele i restorane 4,8 prema 2,7 odsto kod nas i nameštaj i stvari za kuću 4,9 prema 3,5 odsto.

Srbija ispod polovine standarda EU

Eurostat je objavio i podatke o bruto domaćem proizvodu po glavi stanovnika zemalja Evropske unije, usklađenom sa razlikama u nivoima cena u tim zemljama, što omogućava da se stekne bolji uvid u to koliki je životni standard u kojoj zemlji EU.

Kako se pokazuje, u 2022. najveći standard, odnosno najveći BDP po stanovniku prema takozvanom paritetu kupovne moći, imali su Luksemburg i Irska, na nivou od 261 i 234 procenta proseka EU.

Sledeći na listi, sa daleko manjim BDP-om su Danska, Holandija, Austrija, Belgija i Švedska.

Najniži standard je u Bugarskoj – čak 41 odsto manji od proseka Evropske unije, i u Slovačkoj (33 odsto ispod proseka).

Podaci za Srbiju i ostale zemlje regiona koje nisu u EU za 2022. još nisu objavljeni, ali godinu dana ranije, 2021, Srbija je po ovom parametru bila znatno ispod najsiromašnije zemlje EU, Bugarske, ostvarivši BDP po glavi stanovnika po paritetu kupovne moći od samo 44 procenta evropskog proseka.

Time je naša država bila pri vrhu regionalnih nivoa razvijenosti, ispred Bosne, Albanije i za nijansu iznad Severne Makedonije, a ispod Crne Gore.

Plastično rečeno, srpski standard je po ovom pokazatelju nešto manji od polovine francuskog standarda, pri čemu je Francuska zemlja koja je najbliže proseku Evropske unije.

Ipak i ovaj indikator ima svoje slabosti što se najbolje vidi baš na primeru Luksemburga i Irske, dve zemlje čiji BDP po glavi stanovnika PPP drastično odskače od ostalih razvijenih zemalja Unije. Iako bi se dalo zaključiti da stanovnici ovih zemalja žive duplo bolje od svojih EU komšija, to nije slučaj.

Umesto toga statistiku krivi to što u Luksemburgu rade mnogi visoko plaćeni stranci iz okolnih zemalja, čija primanja ulaze u sastav BDP-a ove zemlje, iako najveći deo tog novca ti ljudi troše u svojim državama, a ne u Luksemburgu.

U slučaju Irske, veliki BDP je rezultat poreskog režima, odnosno toga što mnoge multinacionalne kompanije svoju intelektualnu svojinu i mnoge operacije drže u Irskoj, što formalno diže BDP ove zemlje, iako taj novac završi uglavnom u matičnim kompanijama van Irske, odnosno ne doprinosi razvoju ekonomije ove zemlje, iako zvanično ulazi u sastav njenog BDP-a.