Srbija još u „ranom kapitalizmu“

Međunarodni praznik rada u Srbiji se tradicionalno dočekuje u prirodi uz roštilj i piće, i taj dan nikada nije bio preterano posvećen borbi za radnička prava. Sindikati su u doba socijalizma imali ceremonijalnu ulogu, a ništa bolje nije ni tokom tranzicije nakon 2000. godine. Što protivreči ideji sindikata – baš je bolna tranzicija trebalo da probudi njihovu energiju.

Dolaskom na vlast Srpske napredne stranke, koja pokušava da kontroliše skoro svaki segment društvenog organizovanja, uloga sindikata je dodatno srozana na nivo običnih udruženja građana bez istinske snage i uticaja.

Najranije doba kapitalizma

Tokom proteklih nekoliko godina ipak se i, pored lošeg ambijenta za istraživačko novinarstvo, skretala pažnja na loš materijalni položaj radnika i neodgovarajuće radne uslove. Ali, na tome je uglavnom i ostalo.

Sadašnji položaj radnika u Srbiji Radojka Nikolić, glavna urednica magazina Biznis, stoga za DW ocenjuje „kao u najranije doba kapitalizma. Ali, i tu postoje izvesne savremene karakteristike, koje se pre svega odnose na IT industriju. Tu radi nekih 10.000 radnika u Srbiji, i njihovi radni, životni uslovi, kao i plate, predstavljaju neku vrstu elite radništva i zapošljavanja u Srbiji.“

Situacija se drastično menja kada je reč o radnicima sa nižim obrazovanjem čija primanja su često na minimumu ili dolaze do proseka zarada u Srbiji, dodaje naša sagovornica. „To su ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem, i samo ako ih je dvoje zaposleno u porodici mogu da podmire osnovne životne potrebe“, ističe Radojka Nikolić.

Pola miliona ljudi na minimalcu

Objašnjavajući trenutni položaj radnika u Srbiji Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, najpre skreće pažnju na neizvesnost zapošljavanja. „Mnogo je poslova koji nisu stalna radna mesta već privremeni ili povremeni poslovi. A kada se dođe i do takvog posla, primanja su niska.“

„Prosečna plata je 420 evra, minimalna zarada oko 230 evra, i to jednostavno ne omogućava egzistenciju radniku i njegovoj porodici. I to nije mali broj ljudi: 500.000 radnika u Srbiji ima minimalnu zaradu. Poslednji deo čine šikaniranja radnika, pritisci, otpuštanja, tako da vlada potpuna nesigurnost“, dodaje Orbović.

Srbija je nakon smene Miloševićev vlasti pokrenula proces tranzicije u kojem su ključno mesto zauzimale strane investicije. Aktuelne vlasti su strane investitore postavile kao okosnicu ekonomske politike i često ih i čašćavali obilatim subvencijama. Takav odnos je doveo Srbiju do imidža zemlje jeftine radne snage: da li je Srbija sebe zacementirala kao zemlju u kojoj se radi za 300 evra?

Radojka Nikolić ističe da to jeste posledica „reklamiranja Srbije kao zemlje jeftine radne snage i državnih subvencija, i kada jednom počnete to da radite tu nema kraja. Strani investitori pri tome imaju uvek nekoga u vlasti kome mogu da se obrate ako imaju neki problem i zato i ne moraju da brinu o poštovanju propisa. Nešto će se u tom smislu promeniti samo ukoliko se pojavi nedostatak radne snage zbog sve većih migracija radnika.“

Sindikalno saživljavanje sa vlastima

Srbija od 2014. godine ima novi Zakon o radu, i podeljena su mišljenja o tome da li on više štiti radnike ili poslodavce. Ljubisav Orbović tvrdi da je on mnogo više na strani poslodavaca, da je omogućio lakša otpuštanja radnika, nepoštovanje isplate zarada, šikaniranje radnika…

Radojka Nikolić bivši zakon ocenjuje kao previše liberalan, i dodaje da je novim zakonom poslodavcima zaista olakšano otpuštanje, ali i zapošljavanje novih radnika. U svakom slučaju, sindikati bi trebalo takođe da budu jedna od adresa koja bi trebalo da se bavi zaštitom radničkih prava. Oni su tu potpuno zakazali, smatra Radojka Nikolić:

„Sindikati su samo ornamentika države. Nekoliko najvećih sindikata je na vrlo lukrativan način involvirano kroz Socijalno-ekonomski savet. Taj Savet bi trebalo da postoji, ali predstavnici sindikata su previše benevolentni prema državi, i nismo videli ni u jednoj sitiuaciji gde je trebalo da se bore za radničke ciljeve jaku konfrontaciju sa državom. To je više saživljavanje sa sistemom i vlastima“, ocenjuje Radojka Nikolić.

Ljubisav Orbović se ne slaže sa ocenom da su sindikati samo privezak države. Ističe da su „i prava samih sindikata veoma ugrožena, jer imate na desetine slučajeva sindikalnih lidera koji su dobili otkaze. Nebitno da li ima osnova ili nema, poslodavac je spreman i da plati trošak kazne, a sudski proces traje godinama. To je samo priča kako bi se degradirali sindikati i radnici, koji su i njihovi članovi“, navodi Orbović.

Protesti bez sindikata

Višemesečni protesti u Srbiji nisu zabeležili bilo kakvo značajnije prisustvo sindikata. Radojka Nikolić napominje da je to i očekivano, jer sindikati kao privezak države jednostavno ne žele da seku granu na kojoj sede. „Mnogi sindikalni lideri se mnogo više brinu o svojim pozicijama i tako sebe štite od otpuštanja. Zato imamo preko 20.000 sindikalnih organizacija, među kojima je za mnoge dovoljno da imaju jednog ili dva člana“, kaže urednica Biznisa.

Ljubisav Orbović proteste vidi kao „čistu političku priču, i stoga Savez slobodnih sindikata Srbije u tome ne učestvuje. Nisam primetio ni da se na tim protestima čuje neka preterana briga o radnicima, povećanjima plata, ili nekim socijalnim rešenjima.“

A na pitanje da li ima razloga da sindikat na čijem je čelu organizuje neki sindikalni protest, Ljubisav Orbović kaže „da se problemi pokušavaju rešiti pregovorima. U poslednje vreme se javljaju pojedini štrajkovi, ali se oni rešavaju na nivou fabrike ili preduzeća o kojem je reč.“

„Što se tiče nekog generalnog štrajka – ne vidim razlog zašto bi došlo do takvog protesta. Prvi maj obeležavamo, okupljamo se i govorimo o onome čime smo nezadovoljni i šta tražimo“, zaključuje Orbović.