Srbija (ni)je prezadužena

Danica Popović:

Tu rečenicu koju je prvi izgovorio predsednik države Aleksandar Vučić često ponavlja i ministar finansija. Taj podatak je tačan, međutim ništa ne govori o tome u kakvom je stanju Srbija i šta to za Srbiju znači. To je kao da kažete da je prosečna godišnja temperatura tolika i tolika i iz toga izvlačite zaključak o današnjem danu. To može da radi samo laik ili neko ko je vrlo zlonameran, a u ovom slučaju namera je da se javnost obmane da je Srbija u odličnom položaju.

Ne možete da se merite prema Francuskoj, Švedskoj ili nekoj drugog razvijenoj evropskoj zemlji jer su vaše karakteristike potpuno drugačije. Ono što je primereno za Srbiju je da udeo duga u bruto domaćem proizvodu ne bude veći od 45 posto. To je nešto na šta se Srbija obavezala još 2009. kad je donet Zakon o javnom dugu gde je rečeno da država neće uzimati kredite ako povećavaju javni dug iznad 45 procenta. Taj zakon danas nikome ne pada na pamet. Dug se stalno povećava, blizu je granice od 60 posto gde postajemo prezadužena zemlja.

Mijat Lakićević:

Za zemlju koja je razvijena kao Srbija i koja ima vrlo mali izvoz ovaj dug je veliki. Bilo bi primereno da udeo javnog duga u bruto domaćem proizvodu ne bude iznad 45 odsto kao što piše u zakonu. Ovde se radi o manipulaciji brojevima, čime se i ministar Mali, i premijerka Brnabić i predsednik Vučić često služe. Iznose formalno tačne podatke koji prikazuju samo jedan deo slike, ne govori se cela istina.

Karabeg:

Pre dolaska Vučića i SNS na vlast javni dug je bio 15 milijardi evra, a danas je 33 milijarde. Gde su otišle te silne pare?

Popović:

Najveći deo tog novca je otišao na investicije čiji je cilj bio da se što brže poveća bruto domaći proizvod. Bile su razne avanture. Jedna od njih je bila investiranje u elektroprivredu kako bi se povećala potrošnje električne energije, što bi uticalo na značajno povećanje bruto društvenog proizvoda.

Rezultat je, međutim, izostao. Došlo je do kraha elektroprivrede. Drugi način bili su kineski krediti za izgradnju infrastrukture. Kamatne stope su bile veće nego na svetskom tržištu, a uslov da dobijate te kredite bio je da izvođači radova budu kineske firme. Kvalitet tih izvođača je bio takav da se vrlo često mesec ili dva nakon puštanja u pogon moralo ponovo raditi. Ti krediti su bili prilično netransparentni. Mi ne znamo u šta se sve investiralo, a ono što je izgrađeno ne deluje baš obećavajuće za budućnost.

Lakićević:

U godinama kad je rast BDP bio relativno visok, on se bazirao na ogromnom rastu građevinarstva koje je raslo 20, 30, pa i više procenata. Investiralo se u infrastrukturu, a tada je počela i ogromna izgradnja stanova i hotela u Beogradu. Počinje da se gradi i Beograd na vodi.

Istovremeno industrija, pogotovo prerađivačka, stagnira ili raste po vrlo niskim stopama. Zbog toga izvoz nije rastao onako kako bi bilo potrebno zemlji kao što je Srbija. Ulagalo se u građevinarstvo, a puteve i zgrade ne možete da izvezete.

Karabeg:

Zašto je Srbija uzela toliko kineskih kredita koji su bili skuplji nego na svetskom tržištu jer je u to vreme, za razliku od sadašnje situacije, novac bio jako jeftin?

Popović:

Reč je o tome da li više volite da promenite novac u banci ili u nekoj privatnoj menjačnici gde se ne izdaju potvrde, niti bilo kakvi papiri. Naša vlada je izabrala da radi malo ispod žita. Izabrala je poverioce kojima neće biti obavezna da odgovara za bilo šta. To je bio sivi aranžman koji se skupo plaća jer su kamate veće, ali vlast nikome ne mora da polaže računa… Čini mi se da bi svako u Vučićevoj situaciji uradio to isto. Ne krivim, dakle, njega lično nego institucionalni okvir koji mu je to omogućio.

Lakićević:

U pitanju je korupcija. Ti krediti su dogovarani između dve države, pa nije bilo nikakve kontrole javnosti. Taj međudržavni aranžman omogućavao je da se poslovi ugovaraju direktno sa kineskim firmama i da se izbegne zakonska obaveza da svi javni radovi idu na tender. Zbog toga je izgradnja velikih infrastrukturnih objekata bila skuplja nego da su se kredite uzimali od međunarodnih finansijskih institucija. Kinezi su gradili i Pelješački most u Hrvatskoj. Oni su dobili taj posao zato što su na tenderu dali povoljniju ponudu od ostalih izvođača. Gradili su jeftinije od drugih stranih firmi. U Srbiji je obrnuto. Pošto posao ne dobijaju na tenderu nego preko međudržavnog aranžmana, Kinezi rade skuplje nego domaće i strane kompanije.

Karabeg:

Vučić se u septembru pohvalio da je uspeo da obezbedi da Srbija dobije kredit od Ujedinjenih Arapskih Emirata po kamati od tri posto. Rekao je da je taj kredit praktično poklon jer se zapadne zemlje zadužuju po duplo većim kamatama. Zašto bi UAE poklanjali pare Srbiji?

Popović:

Ne bih rekla da je to bio poklon. Kad se radi o velikim infrastrukturnim kreditima, to su prilično visoke kamate. Drugo je pitanje zašto se vlast odlučuje za Emirate umesto za međunarodne finansijske institucije. Iz istog razloga iz koga uzima i kineske kredite – da bi imala slobodu da te pare deli kako hoće i da izbegava procedure. Kad ne polažete račune ni kod kuće, ni u inostranstvu za novac koji ste uzeli, onda to govori da se mi krećemo ka autokratiji iz koje – počinjem stvarno da se plašim – ne vidim kako možemo da izađemo.

Lakićević:

Ako je taj kredit poklon, postavlja se pitanje šta ste zauzvrat dali. Arapi uopšte nisu naivni u poslovnom smislu. Verujem da postoji neka kompenzacija. Kakva – mi to u ovom trenutku ne znamo. Na kraju krajeva, jedna vrsta kompenzacija je i Beograd na vodi koji je rađen u dogovoru sa Arapima gde smo mi takoreći budzašto dali ogromne državne resurse. Arapi su ovde bez odgovarajućih tendera dosta jeftino kupili i velika poljoprivredna imanja. Oni su već dobili mnogo toga što ne bi mogli dobiti ni u jednoj normalnoj demokratskoj državi. Verovatno će i ubuduće biti nagrađeni nekim sličnim dobitkom.

Karabeg:

Da li je Srbija prezadužena?

Popović:

Trenutna stopa je mnogo veća od one koju bi Srbija po svojim privrednim kapacitetima trebalo da ima. Kao što sam već rekla, primereno zaduženje bilo bi po stopi od 45 odsto BDP. Pema tome, Srbija je visoko zadužena zemlja.

Lakićević:

Srbija još nije toliko prezadužena da zbog toga ne može da dobije nove kredite. Ona može da uzima nove zajmove, ali je njena zaduženost dramatično visoka. Bilo bi potrebno da vlast promeni politiku i počne da smanjuje dug.

SAGOVORNICI: Danica Popović – profesorka beogradskog Ekonomskog fakulteta i Mijat Lakićević – ekonomski analitičar iz Beograda