Srbija prva u Evropi po broju zaposlenih koji rade manje od tri meseca

Učešće zaposlenih radnika angažovanih na kratko vreme poraslo je u periodu od tri godine sa 4,6 odsto na 10,1 odsto, koliko je bilo 2017, pokazalo je istraživanje „Indikatori dostojanstvenog rada u Srbiji“, autora Sarite Bradaš i Marija Reljanovića.

Te godine je u industriji i građevinarstvu na ovaj način bilo angažovano čak 11,6 odsto zaposlenih, a u sektoru trgovine 11,4 odsto. Ukupan broj onih koji su na ugovorima sa ograničenim trajanjem porastao je za trećinu u odnosu na 2014, dok je onih sa ugovorima na neodređeno u isto vreme više za 5,5 odsto.

Prosek zaposlenih na određeno znatno je veći od proseka EU, a u periodu od samo tri godine broj takvih radnika u našoj zemlji porastao je sa 18,8 na 22,7 odsto. Istraživanje je pokazalo da je polovina od ukupnog broja zaposlenih u Srbiji u sigurnom radnom odnosu, da svi ostali nisu, ali i da mere suzbijanja sive ekonomije očigledno ne daju rezultat, jer je broj radnika u sivoj zoni povećan za trećinu.

Kada se zna da pravo na socijalno zaštitu ne ostvaruje 600.000 neformalno zaposlenih, ali i 130.000 samozaposlenih u poljoprivredi, onda ne čudi ni podatak da je svaki deseti radnik u Srbiji u riziku od siromaštva, baš kao i svaki treći samozaposleni.

– Najlošiji rezultati su upravo u politici zapošljavanja, a veliki problem je neusaglašenost odnosa prema zaposlenima i onih u radnom odnosu. Oni koji su van radnog odnosa nemaju nijedno radno pravo koje radnici treba da imaju. Osim toga, problem je i što se ne poštuju zakoni koji postoje, a negde je i problem u nedovoljno kvalitetnim zakonskim rešenjima, kao u slučaju minimalne zarade, gde sudovi, poslodavci, država mogu da tumače kako hoće, svi različito – napominje Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu.

Povećanje zaposlenosti o kojoj vlast govori, kako kaže Reljanović, vidi se samo u njihovoj statistici kojom žele da se pohvale.

– Da je zaista tako onda bi taj pad nezaposlenosti pratio i rast BDP-a, a to nije slučaj – ističe Reljanović – oni koji nisu više na birou nisu tu zato što su našli posao već zato što su obrisani, a i oni koji se zaposle ne utiču na rast BDP-a jer malo zarađuju.

Pokazatelj sigurnosti zaposlenja je i dužina radnog staža, što se prosečan radni staž smanjuje, to upućuje na porast nesigurnosti zaposlenja, a on je u Srbiji sa 12,3 godine u 2014. smanjen na 11,4 godine u 2017. Osim toga, kako ističe, ni aktivne mere pomoći zapošljavanju za koje je napravljena i Strategija do 2020. nisu aktuelne i ne doprinose značajnijem smanjenju broja nezaposlenih.

Plan je u Strategiji bio da se za aktivne mere zapošljavanja do 2020. ulaže 0,5 odsto BDP-a, međutim oni se iz godine u godinu smanjuju tako je, navodi se u ovoj studiji, ono 2017. bilo 0,08, manje nego 2010. kada je bilo 0,1 odsto. Prema podacima NSZ samo 4,1 odsto korisnika je pre dve godine i koristilo te mere, većina je završila na privremenim i povremenim poslovima, a svega 20 odsto je zasnovalo radni odnos na neodređeno. Još jedan podatak pokazuje kaskanje za evropskim prosekom, gde 85 odsto ljudi radi za platu, u Srbiji je to 70 odsto.

Ako se poredimo sa EU i prosek stope zaposlenosti je znatno niži, pre dve godine on je u EU bio 67,6, u Srbiji 57,3, a jedina zemlja sa nižom stopom zaposlenosti od nas bila je Grčka (53,5 odsto).

Potpredsednik Samostalnog sindikata Srbije Duško Vuković kaže za Danas da oni godinama upozoravaju na ovaj problem i da su naročito bili glasni kada je država najavila usvajanje zakona o agencijskom zapošljavanju koje će samo da pogorša ove trendove.

„Sve manje se zasniva radni odnos, sve manje ljudi dobija ugovore na neodređeno, sve više ih je zaposleno preko agencija i ne znam kako da se odupremo tome, je takvi oblici zapošljavanja ne nude radnicima sigurnost“, ističe Vuković.

To što mladi odlaze tražeći bolje poslove, napominje, biće neuspeh našeg društva.

„U ozbiljnoj smo krizi, jer šta mi kao država nudimo, jeftinu radnu snagu zbog koje neki strani kapital dolazi ovde da bi ostvario profit. Imamo situaciju u kojoj se reprodukuje strah, ljudi su nezadovoljni poslom i zato se lako odlučuju da odu negde gde su koliko toliko sigurni, gde makar postoji uređen sistem“, naglašava Vuković.

Nadoknade na birou su male, ističe naš sagovornik, a neko ko jednom ili više puta ostane bez posla više nema snage ni volje i pada mu i produktivnost na radu.

„Osim toga ni argumenti radnika, ni nas sindikata se ne uvažavaju. Imate situaciju u kojoj radnik u svojoj firmi zbog nesigurnosti posla ne može da se oseti kao da pripada tom kolektivu. Umesto da se obezbedi takva atmosfera ljudima da rade u firmi i budu zadovoljni, ovde imamo sasvim suprotan trend“, ističe Duško Vuković.

Od kada je krajem decembra 2017. uveden novi obračun naknade u slučaju nezaposlenosti minimalna naknada smanjena je za 24 odsto i iznosi 14.262 dinara, dok je maksimalna povećana za 10 odsto na 33.063 dinara. Većina, tačnije 83 odsto korisnika u Srbiji prima minimalnu naknadu, tek dva odsto maksimalnu i većina prima naknadu manje od šest meseci. Više od polovine nezaposlenih u Srbiji, prema podacima Eurostata, trajno je nezaposleno (duže od godinu dana) i za to ne prima naknadu, dok u takvim slučajevima u Evropi između 20 do 90 odsto prima pomoć.