Srbija u globalnom vrhu zavisnosti od uglja: Šta pokazuje novi izveštaj Međunarodne agencije za energetiku?

Od 40 zemalja sa najvećim udelom uglja u proizvodnji struje, Srbija se takođe nalazi u maloj grupi od samo 6 zemalja koje se nisu obavezale na postepeno napuštanje uglja, niti su usvojile nacionalni plan za neto nula emisija gasova staklene bašte. Tu nam društvo prave samo Mongolija, Bosna i Hercegovina, Zimbabve, Niger i Gvatemala.

Ovi podaci nalaze se u nedavno objavljenom izveštaju Ugalj u neto nula tranziciji: Strategije za brze, sigurne i pravedne promene koji je objavila Međunarodna agencija za energetiku (IEA). U pitanju je dokument sa globalnim zahvatom: cilj IEA bio je da procene koliko je energetska tranzicija širom sveta realna – i koliko bi ona zapravo koštala.

„Upotreba uglja je u umerenom porastu u nekim zemljama zbog aktuelne vremenske krize“, navodi se u izveštaju. „Ali iako je ovo privremeni fenomen, kako pokazuju naše analize, to je takođe i zabrinjavajući pokazatelj koliko je svet daleko od realizacije cilja smanjivanja emisija do neto nule – a posebno ako se posmatra tesan, ali moguć rok tog poduhvata do 2050. godine.“

Kako se navodi u izveštaju, ukoliko se prate već usvojeni nacionalni planovi neto nula emisija do 2050. godine, globalna cena napuštanja uglja u proizvodnji električne energije bila bi oko 6 biliona (hiljada milijardi) dolara. Međutim, ako je cilj dostići neto nula emisije na globalnom nivou do 2050. – što, po savremenim procenama, obaveza kako bi se porast prosečne globalne temperature zaustavio na 1,5 stepeni Celzijusa – onda ova cena raste na čak 9,5 biliona dolara, piše Klima101.rs.

U ove cene ne ulaze samo troškovi izgradnje održivih izvora energije, već i ona „ljudska strana“ – tranzicija za oko 8,4 miliona radnika koji globalno rade u ekstrakciji, obradi, transportu i upotrebi uglja.

Položaj Srbije

Do jula ove godine, piše IEA, 75 zemalja se obavezalo na napuštanje uglja ili da neće graditi nove energetske kapacitete zasnovane na uglju. Zajedno sa 16 zemalja koje su se u svojim nacionalnim planovima obavezale na neto nula emisije do 2050. godine (što de fakto podrazumeva napuštanje uglja kao energenta), njih 91 zajedno čini gotovo 100% svetske proizvodnje uglja.

„Gotovo“ je, u našem slučaju, ključno. Nažalost, u ove brojke se ne ubraja Srbija.

Iako se nalazi u svetskom vrhu po udelu uglja u proizvodnji struje, Srbija je u apsolutnim brojkama po svemu sudeći ipak premali igrač, pa se u izveštaju IEA gotovo i ne spominje.

Međutim, iako nedostaje uvida koji se odnose konkretno na našu zemlju, to ne znači da tekst izveštaja nema ništa da ponudi u razumevanju situacije u kojoj se Srbija nalazi. Primera radi, među zemljama koje su u izveštaju izdvojene kao ključna mesta tranzicije, jedna se posebno izdvaja po okolnostima koje, po svemu sudeći, i nisu toliko drugačije od naših – u pitanju je Južnoafrička republika.

Kako piše u izveštaju:

„Južnoafrička republika nalazi u jedinstvenoj poziciji jer je izrazito zavisna od uglja a tamošnji glavni snabdevač, ESKOM, operiše sa velikim dugovima i nije u stanju da izdvoji nikakva sredstva za napuštanje uglja ili tranziciju ka čistoj energiji.“

Pored vlasništva i udela uglja u proizvodnji struje, Južnoafrička republika je grubo rečeno uporediva sa Srbijom i po instalisanom kapacitetu zasnovanom na uglju u odnosu na broj stanovnika (obe brojke su u Srbiji manje za oko red veličina).

A šta izveštaj kaže o Južnoafričkoj republici? Rešenje je u međunarodnoj pomoći: tokom prošlogodišnjeg samita u Glazgovu, Južnoafrička republika je stupila u partnerstvo sa SAD, Francuskom, Nemačkom, Velikom Britanijom i ostatkom Evropske unije u tzv. Partnerstvo za pravednu energetsku tranziciju, u okviru kojeg će ova afrička zemlja dobiti 8,5 milijardi dolara kako bi započela svoj put ka smanjenju emisija u energetskom sistemu, i ispunila ključne ciljeve sopstvenog Nacionalno utvrđenog doprinosa.

Nedavno je sličan dogovor napravila i Indonezija, još jedna zemlja sa visokom stopom zavisnosti od termoelektrana.

Priroda domaće tranzicije

Svakako da se i Srbija treba – pa i mora – osloniti na međunarodnu finansijsku (i drugu) pomoć u energetskoj tranziciji. Ali to ne znači da na nju treba prosto čekati.

Naime, stvar je perspektive. U odnosu na oko 9.000 trenutno aktivnih elektrana na ugalj širom sveta, ukupnog kapaciteta oko 2180 GW, kapacitet termoelektrana u okviru sistema “Nikola Tesla” i „Kostolca“ A i B u Srbiji je oko 5 GW. Drugim rečima, udeo Srbije u globalnoj proizvodnji struje na ugalj je tek 0,002 odsto.

Ali dok smo „kap u moru“ u globalnoj proizvodnji struje na ugalj, pa možda i ne treba da budemo iznenađeni kada se nađemo izostavljeni iz vodećih svetskih stručnih izveštaja, srpske termoelektrane su ovde i sada, za lokalne uslove, nesrazmerno veliki energetski, ekonomski, zdravstveni i društveni problem.

Daleko od toga da je borba protiv klimatskih promena jedina motivacija za energetsku tranziciju u Srbiji. Naše termoelektrane su mahom relikti prošlog vremena (najmlađi blok u TENT-u star je 37 godina). Dok se u javnoj sferi ugalj često vidi kao siguran, stabilan energent nasuprot održivim alternativama, aktuelne prilike, uključujući i krizu, otkrivaju sistem nestabilne proizvodnje, osetljiv na ekstremne prilike kao što su suše i poplave, koji je i veliki izvor vazdušnog zagađenja sumporom i čestičnim polutantima.

Mada cenu svoje zavisnosti od uglja (još uvek) ne plaćamo preko računa za struju, ona nas svejedno košta – preko državnog budžeta i izgubljenih kilovat-časova, ali i preko svakog pojedinca narušenog zdravlja i izgubljenih života usled aerozagađenja.

Drugim rečima, iako je Srbiji neophodna pomoć u energetskoj tranziciji, nama je ta pomoć nesrazmerno potrebnija nego što je energetska tranzicija Srbije neophodna globalnom poduhvatu smanjenja emisija.

Ako želimo da se izborimo za zeleniju, zdraviju, efikasniju i održiviju budućnost, prvi korak bi morao da bude da se uklonimo sa onog malog, neuglednog spiska „zemalja zavisnika koje nisu usvojile nikakve obaveze prema uglju“.

Potreban nam je za početak cilj: datum kada planiramo, koliko god to ambiciozno ili neizvodivo danas zvučalo, da dostignemo neto nula emisije i napustimo ugalj kao izvor električne energije; datum oko kojeg bi se organizovale sve naše buduće zelene politike. U suprotnom, ostaćemo oaza od dima i pepela, okružena svetom koji sada već nezadrživo ide napred.