Srbija uz Bugarsku jedina u kojoj raste jaz između siromašnih i bogatih

To pokazuju podaci Eurostata rađeni za period od 2012. do 2017, koji su osim članica EU obuhvatili i zemlje kandidate.

Uz Srbiju, „loš đak“ po nejednakosti je još samo Bugarska.

Prema ovim pokazateljima, 20 odsto najbogatijih u EU ima 5,1 puta veći dohodak od proseka za 20 odsto najsiromašnijih. U Srbiji, gotovo dvostruko više – najbogatiji su na početku tog perioda imali 8,6 a na kraju čak 9,4 puta više prihode od onih koje su mogli da ostvare građani sa dna lestvice. Ujedno, taj trend rasta razlika među zemljama kandidatima za članstvo u EU, zabeležen je jedino u Srbiji, dok kod svih drugih on manje ili više opada.

Tako je Turska 2012. imala koeficijent nejednakosti 9,3 a smanjila ga je na 8,6. U Crnoj Gori je sa 8,3 spušteno na 7,4 a najuspešnija u suzbijanju neravnomerne raspodele bila je Severna Makedonija, koja je 2012. imala koeficijent 10,2 a spustila ga je na 6,4.

Među drugim zemljama okruženja, nejednakost su smanjile i Hrvatska i Rumunija, dok Mađarska i Slovenija manje-više stagniraju. Jedino je u Bugarskoj nejednakost više skočila nego u Srbiji, ali su i sa tim rastom razlike u prihodima njihovih siromašnih i bogatih i dalje manje nego kod nas. Evropska unija je u celini zanemarljivo povećala nejednakost.

Međutim, domaći stručnjaci ukazuju i da postoje razlozi zbog kojih bi te ocene trebalo uzeti sa rezervom. Prema rečima Žarka Šunderića, direktora Centra za socijalnu politiku, prvi znak da sa pokazateljima nešto nije u redu, javio se u dve kategorije statističkih istraživanja, oba bazirane na zvaničnim podacima a rađena metodom anketiranja odabranog uzorka. Prema tim tabelama, prihodi 700.000 stanovnika Srbije, odnosno deset odsto populacije, dostižu 7.500 dinara mesečno, dok isti uzorak građana, ali u istraživanju potrošnje, raspolaže mesečno sa 2.500 dinara.

– To je bio signal da sa računicom nešto nije u redu, a utvrdili smo da samo nekolicina zemalja, u koje spada i Srbija, podacima obuhvata i takozvane negativne prihode, odnosno da od primanja koja se ostvare na nivou godine odbije eventualne štete ili prihode koji nisu realizovani. Tako se dobija u nekim slučajevima i negativan prihod, što utiče na krajnji rezultat – ističe Šunderić.

On dodaje da razlike svakako treba smanjivati i na prvo mesto ističe da je neophodno obezbediti besplatno obrazovanje kojim bi se povećao potencijal društva da stvara višak vrednosti. Takođe, ističe da bi socijalna davanja morala da budu viša, ali ne preko minimalca kako se ne bi destimulisalo zapošljavanje. Međutim, kada su porezi u pitanju, smatra da treba biti oprezniji.

– Mi nemamo toliko bogatih građana koji bi mogli da naprave tako velike razlike u primanjima, ali ako bi se uprkos tome porezi iz te kategorije uvećali, pitanje je da li bi oni dali očekivani efekat. To bi samo značilo da će država raspolagati sa više novca, a ona je nefunkcionalna i korumpirana, pa je pitanje kako bi se to utrošilo – objašnjava Šunderić.

Uz te ograde u rangiranju zemalja ispitanica, ipak nije sporno da se u Srbiji razlike u primanjima između najbogatijih i najsiromašnijih uvećavaju. Analitičari podsećaju da je nejednakost u srpskom društvu počela da ubrzano raste 90-ih, nakon ratova i neuspešne privatizacije, a u poslednjoj deceniji raslojavanje stanovništva po bogatstvu sve je očiglednije.

Prema rečima Jelene Žarković Rakić, direktorke Fondacije za razvoj ekonomske nauke (FREN), postoji više razloga koji utiču na rast nejednakosti u srpskom društvu.

– Većina zemalja u EU ima progresivne poreske stope, pa se u većem procentu zahvata iz većih zarada, što smanjuje nejednakost, dok je kod nas obrnuto i uglavnom se ista stopa primenjuje na sve zarade. Takođe, kod nas se daleko manje nego u evropskim zemljama troši na socijalna davanja, na dečje dodatke ili razne oblike pomoći ugroženima. Najzad, na prihode značajno utiče kvalitet zaposlenja. U EU je oko deset odsto zaposlenih u režimu niskog intenziteta rada dok je kod nas taj procenat veći od 20 odsto. To znači da neko sa povremenim poslovima, ko radi, na primer dva do dva i po meseca u godini, ne može da ostvari veći prihod. Ako se tome doda i činjenica da je rast zaposlenosti poslednjih godina uglavnom bio u zoni niskih tehnoloških procesa i slabije plaćenih poslova, onda su podaci o rastu nejednakosti razumljivi – kaže Žarković Rakić.

Ekonomista Dragovan Milićević slaže se da su poreski sistem i politika zaštite stanovništva u Srbiji zakazali jer se preko fiskalne redistribucije ne štite ugroženi slojevi.

– Nema nikakvih ograničenja u poreskim zahvatanjima, iako bar deset odsto stanovništva živi u krajnjem siromaštvu, sa prihodom od 70 evra ili ako su poljoprivredni penzioneri, sa manje 10.000 dinara mesečno. Nema ni nade da će skorije biti izvršena revizija poreskog sistema, jer je država talac krupnog kapitala i neoliberalnog koncepta koji je svuda u svetu odbačen – kaže za Danas Milićević i dodaje kako nejednakosti doprinose i velike svetske kompanije, privučene ovde mogućnošću da radnicima daju prosečnu platu od 32.000 dinara.

On podseća da je i privatizacija „počistila“ pola miliona radnika sa spiska poželjnih građana Srbije. Reč je o kategorijama zaposlenih od 45 do 50 godina starosti koji su nakon prodaje firmi ostali „na ulici“ i bez ikakve šanse za zaposlenje, za radnu emancipaciju. To je ukupno „jedna nakaradna priča“, kaže naš sagovornik.

– Iako je poređenje 20 odsto najbogatijih sa isto toliko najsiromašnijih validno, još se preciznija slika dobija kada se uzmu podaci o odnosu deset odsto sa vrha prema deset odsto sa dna lestvice. Paradigma države koja postiže ekonomsku ravnopravnost je Češka, gde je taj odnos 4,6 a rezultat je rastuća ekonomija, visoka potrošnja. Mi nećemo skorije dostići taj nivo, a jedan od pokazatelja je i to da u 70 odsto potrošnje učestvuje 30 odsto domaćinstava, svi ostali su na ivici siromaštva ili egzistencije – kaže i Milićević i potvrđuje da Srbija jedina u Evropi nije uspela da zaustavi rastući koeficijent nejednakosti.

Nejednake šanse

Nejednakost dodatno generiše i obrazovni sistem, što pokazuju i PISA testiranja. Naime, deca iz sloja od 20 odsto najsiromašnijih po uspehu zaostaju za svojim vršnjacima dve i po školske godine. To znači da ni kasnije neće imati jednake šanse u društvenoj raspodeli bogatstva – kaže Jelena Žarković Rakić.

Bogati ne učestvuju, siromašni potcenjuju

– O razlikama u društvu govore i ankete o potrošnji domaćinstava, naša statistika ih vodi od 2006, i prema njima nejednakost nije u porastu. Ali ni ta, ni anketa o prihodima, ne daje nam detaljnu sliku o tome šta se dešava u kategoriji najbogatijih, šta u grupi najsiromašnijih, niti ko čini te grupacije. Sigurno je da stvarno najbogatiji građani u takvim istraživanjima ne učestvuju. Takođe i siromašni, gde sigurno spadaju porodice sa više dece ili nižim obrazovanjem, često u anketama potcenjuju svoja primanja, naročito ako su iz poljoprivrede ili iz neformalnih poslova – kaže za Danas Gordana Matković iz Centra za socijalnu politiku i upozorava da pri tumačenju podataka o tome treba voditi računa.

Od zlatne decenije do spirale nejednakosti

Nejednaka raspodela bogatstva najizraženija je bila pred Prvi svetski rat. Tada je u zapadnim zemljama oko 10 odsto najbogatijih raspolagalo sa 90 odsto ukupnog bogatstva. Taj jaz se smanjuje između dva svetska rata, delimično pod pritiskom socijalizma u Rusiji čiju je ideologiju valjalo „preklopiti“, ali i zbog posledica ratnih razaranja, nacionalizacije, većih poreza i inflacije. Period do 80-ih godina prošlog veka obično se obeležava kao „zlatne decenije“ u kojima su jačale zapadne države sa jakom socijalnom zaštitom a nejednakost u raspodeli dohotka bila vidno umanjena. Međutim, pred kraj 20. veka i u prvoj deceniji ovog, raspon, slikovito predstavljen kao „beskonačna spirala nejednakosti“ ponovo se zavrtela, što je izazvalo nestabilnost društava. Po mišljenju analitičara, taj proces u usponu poslednjih godina, čiji je sastavni deo jačanje uticaja krupnog kapitala i desnih snaga, nije samo kočnica humanizaciji društva, već preti i opstanku demokratija.