Srbija za poslednjih deset godina dala milijardu evra za odštete

Poslednje dve, tri godine godišnji trošak u budžetu za ove namene ustalio se na oko 200 miliona evra godišnje što ga čini jednim od ozbiljnijih budžetskih rashoda.

U ovaj koš ulaze presude po raznim osnovama, ali među njima su posebno zanimljive međunarodne arbitraže između investitora i države.

Do ovih arbitraži dolazi po, uglavnom, dva osnova. Jedan su direktni ugovori između države i investitora, stranih ili domaćih, kao što su recimo privatizacije. Kada država poništi privatizaciju iz nekog razloga, investitor iznese slučaj pred međunarodnu (ili domaću) arbitražu.

Drugi osnov je promena uslova poslovanja od strane države. Tu država nema nikakvog direktnog posla sa investitorom, ali ako u međuvremenu promeni zakon, neki drugi propis ili ako ne primenjuje sopstvene propise, investitor može da tuži državu ne samo za uložena sredstva već i za izgubljenu dobit.

Dobar primer ovog je slučaja Energozelena koji je država izgubila na međunarodnoj arbitraži. Tu je država belgijskom investitoru prodala licencu da prerađuje životinjski otpad i to je bila jedina takva firma u Srbiji. Međutim, u praksi država je dozvolila nelojalnu konkurenciju, odnosno pustila je neke druge firme da bez licence rade to isto.

Belgijanci su se zaputili na arbitražu i dobili. Njihova investicija iznosila je 21,5 miliona evra, a koliko su ukupno naplatili sa izgubljenom dobiti nije objavljeno.

Neki sporovi koje smo plaćali nastali su još 1990-ih godina, kao na primer ICN Milana Panića kojoj je isplaćeno 28 miliona dolara. Kasnije smo imali „aferu satelit“ zbog koje smo platili 35 miliona evra. Skoro, pre četiri godine država je platila 40 miliona dolara grčkom Mitilineosu po osnovu duga RTB-a Bor još iz devedesetih, ali zato što je država štitila preduzeća u restrukturiranju od poverilaca i onemogućila grčku firmu da naplati potraživanja.

Ovih dana govori se o sporu između Mera investa, firme Marka Miškovića i države pred arbitražom, a u nedostatku zvaničnih informacija, nezvanično se spekuliše da bi država mogla da plati Miškoviću od 30 do 50 miliona evra odštete.

Nekoliko sporova pred međunarodnim arbitražama je i dalje aktuelno, ali početkom godine predsednik Srbije u javnost je izneo tezu da bi morali na arbitraži da platimo milijardu evra ukoliko bismo zabranili Rio Tintu da kopa litijum u Srbiji.

Sa još nekim projektima, uglavnom rudarskim, kao istraživanja rude zlata i bakra u Istočnoj Srbiji, dolazimo u kategoriju ogromnih projekata koji bi u slučaju arbitraža mogli da zasene sve dosadašnje.

Zato smo napravili mali pregled najvećih svetskih presuđenih arbitraža u korist investitora, mada je u određenom broju slučajeva i država izlazila kao pobednik.

Ubedljivo najveći slučaj i to koji su dobili investitori je čuveni Jukos. Naime, 2004. godine u tom trenutku najveća ruska naftna kompanija je bukvalno raskomadana nakon što je njen vlasnik Mihail Hodorkovski zatvoren, a firma od strane države optužena za utaju poreza većeg od vrednosti same kompanije.

Nakon decenije suđenja, Međunarodna stalna arbitraža u Hagu je dodelila akcionarima Jukosa odštetu od 50 milijardi dolara i 60 miliona dolara za sudske troškove, dok su oni tražili odštetu od 100 milijardi dolara.

Presudu je potvrdio sud u Amsterdamu, ali i dalje nadležni nacionalni sudovi razmatraju oduku, a novac još nije isplaćen.

Od 2005. godine Hodorkovski ništa ne potražuje, već je prodao potraživanja kompanija Halej enterprajz i Jukos univerzal, dok je među oštećenim i obeštećenim, za sada samo sudski, i penzijski fond zaposlenih Veteran petroleum.

Veliki broj arbitraža posledica je nacionalizacije privatne imovine međunarodnih kompanija. Jenda od najvećih odšteta dosuđenih je pretiv Venecuele koja je nacionalizovala naftne bušotine u kojima su učestvovale velike, uglavnom američke kompanije.

Tako je 2019. godine arbitraža presudila da Venecuela isplati KonokoFilipsu 8,4 milijardi dolara za „nezakonitu eksproprijaciju“ dva velika projekta u pojasu Orinoka 2007. godine. Tužbeni zahtev je inače bio 30,3 milijarde dolara.

Godinu pre, 2018. drugi tribunal je dodelio ovoj kompaniji odštetu od još dve milijarde dolara od venecuelanske državne kompanije PDVSA koja nije mogla da ispuni obaveze usled državne eksproprijacije ovog projekta.

Istim povodom i kompanija Mobil je dobila odštetu od Venecuele od 1,6 milijardi dolara.

I Argentina je 2012. godine došla na ideju da ekspropriše većinski udeo španske naftne kompanije Repsol u zajedničkoj kompaniji YPF neposredno nakon što je otkrila bogata nalazišta nafte kod obala Patagonije. Odštetni zahtev iznosio je 10,5 milijardi dolara, a Repsolu je sud dodelio pet milijardi dolara na ime odštete 2014. godine.

Iskustva južnoameričkih zemalja sa eksploatacijom rudnih bogatstava, kao i iskustva investitora sa južnoameričkim vladama na ovim projektima često nisu bila baš najbolja. O tome govori i slučaj nacionalizacije aviokompanija od strane Argentine 2009. godine, ali i slučaj sa američkim Okcidental petroleumom na projektu istraživanja nafte u Ekvadoru.

Ekvador je 2006. godine poništio ugovor o traženju nafte sa ovom kompanijom u Amazoniji, a 2012. godine arbitraža je naložila ovoj južnoameričkoj državi da plati investitoru 1,8 milijardi dolara odštete.

Arbitraža je 2019. godine dodelila investitorima jednu od najvećih odšteta – četiri milijarde dolara u slučaju razvoja rudnika bakra u Pakistanu.

Nominalno australijska firma, a u vlasništvu jedne kanadske i jedne čileanske firme, Tetian koper je tražio 8,5 milijardi, a dobio upola manje nakon što je pokrajina Baločistan odbila da da dozvolu za otvaranje rudnika.

Istražna prava dodeljena su još 1993. godine i to potpuno drugoj kompaniji koja ih je u međuvremenu prodala. Tetian je napravio 2010. godine studiju izvodljivosti, ali je 2011. godine vlada ove pokrajine odbila da da dozvolu za otvaranje rudnika.

Ako ovaj slučaj treba da bude upozorenje našoj vladi, jedan drugi pokazuje da je moguć i drugačiji ishod.

Siromašni Els Salvador je 2009. godine odbio da dozvoli australijskoj firmi Oceana gold otvaranje rudnika zlata, nakon što je ova kompanija uradila istraživanja i otkrila naslage dragocenog materijala.

Kompanija je tražila 300 miliona dolara, ali je arbitraža presudila u korist Salvadora jer su kompaniji nedostajale ekološke dozvole, ali i vlasništvo nad jednim delom zemljišta pošto jedan broj farmera nije hteo da proda svoju zemlju.

I bogati moraju da plate

U najvećem broju slučajeva kompanije iz razvijenih zemalja tražile su pred arbitražama odštetu od država u razvoju ili nerazvijenih zemalja i to veoma često u ekstraktivnoj industriji, čime je ovim institucijama prišivena etiketa instrumenta velikih korporacija u izvlačenju prirodnih bogatstava iz siromašnih država.

Međutim, i neke od najbogatijih zemalja našle su se na tapetu investitora.

Najpoznatije su dve tužbe švedskog Vatenfela. Naime u prvoj tužbi švedski energetski gigant je dobio dozvolu za gradnju termoelektrane na ugalj u Nemačkoj kod gradića Morburg, ali su gradske vlasti Hamburga odugovlačile sa izdavanjem dozvola. Dve strane su se nagodile bez objavljivanja koliko je to i koga koštalo, ali su Šveđani tražili 1,4 milijarde evra.

Zato su u drugoj tužbi 2012. godine tužili Nemačku zbog odluke da ugasi nuklearke, a oni su bili operateri dve nuklearne elektrane u ovoj zemlji. Tužbeni zahtev je iznosio 4,7 milijardi evra, a odobrena je odšteta od 1,425 milijardi evra.