Srbija zakasnila s promenom politike prema investitorima

Ili pod uticajem negativnog publiciteta zbog odlaska Geoksa sada to dobro zvuči? U svakom slučaju premijerka Ana Brnabić je obilazeći Bojnik poručila da smo se dugo i predugo oslanjali na strane direktne investicije.

„Negde imate potencijal lokalne privrede, lokalnih preduzetnika, koji je mnogo veći nego da dovedete jednog stranog investitora. Kada gubite vreme da dovedete nekog investitora od 150, 200, 300 radnih mesta, da ste sve to vreme uložili da ste, recimo, dali ljudima, obrazovali ih da budu kooperanti za, na primer, tu farmu svinja u Lebanu. Ovaj drugi primer je mnogo brži, a mnogo isplativiji, a ljudi će biti mnogo bogatiji. Zato mislim da je ogromna odgovornost na lokalnoj samoupravi da predloži dobre projekte. Ne samo da se oslanja na direktne strane investicije, koje su svakako jako dobre, donose novo znanje i nove tehnologije, ali moramo više da počnemo da verujemo u naše znanje, naše veštine i sposobnosti. Drugačija smo mi sada zemlja, ne treba samo da se oslanjamo na strane investicije“, poručila je Brnabić.

Prema analizama profesora Ekonomskog fakulteta Milorada Filipovića u periodu od 2006. do 2019. godine strani investitori dobili su od države 611 miliona, a domaći 44 miliona evra na ime podrške za otvaranje preduzeća.

Razlozi nisu samo to što država preferira strance nad domaćima, već i zato što domaći investitori nemaju ni sredstava ni tržišta za veliku proizvodnju, ali i dalje je nesrazmera ogromna.

„Ne tražimo da nas izjednače sa stranima, nek nam daju pola od onog što su davali stranim investitorima i bićemo zadovoljni“, pola u šali, a pola u zbilji kaže za Danas Dragoljub Vukadinović, predsednik Metalac grupe, jedne od najvećih domaćih kompanija.

„Ti strani investitori sa proizvodnjom niskog tehnološkog nivoa i koji su dobili stimulacije od države privlače naše radnike. Daju im 10 odsto veću platu iz tih državnih stimulacija i sada su oni nama nelojalna konkurencija. Nemam ja ništa protiv subvencija u visoku tehnologiju gde će se širiti znanje i gde će domaće kompanije biti kooperanti, ali dosta je obućara, čarapara i motača kablova“, smatra Vukadinović.

On ističe i da će takve kompanije i same otići čim prosečna plata dođe do 600 evra. Prema njegovim rečima, ključni problem za domaće investitore je nedostatak radne snage.

„Svake godine se 40.000 ljudi manje rodi nego što umre, plus što ljudi odlaze u inostranstvo. Samo u Gornjem Milanovcu koji je jedan od razvijenijih gradova u Srbiji svakih 10 godina je 10 odsto manje ljudi. Zato bi po meni prioritet trebalo da bude zaustavljanje odliva stanovništva iz Srbije“, poručuje Vukadinović, dodajući da se sada ne bi usudio da ulazi u investiciju u kojoj bi trebalo da zaposli više od 300 ljudi, jer se boji da ne bi mogao da ih nađe u okolini Milanovca.

Što se tiče pomoći države domaćim investitorima, on ocenjuje da bi se to moglo uraditi delom kroz stimulanse za zapošljavanje, delom kroz oslobađanje od poreza.

„Ja ne mogu da se žalim na kredite jer mi ih dobijamo po povoljnim kamatama, ali verujem da ima preduzeća kojima takvi krediti nisu dostupni“, zaključuje on.

Za Nebojšu Atanackovića, počasnog predsednika Unije poslodavaca Srbije, ako dođe do značajnijeg finansiranja domaćih preduzeća treba voditi računa da postoje jasni kriterijumi.

„Ako država krene da pomaže domaćim privrednicima bojim se da to neće biti po dovoljno jasnim kriterijumima. Ako se pojavi preduzeće sa potencijalom kom su potrebna sredstva, onda u redu, ali u prošlosti su se davala sredstva bez jasne slike o tome da li te firme uopšte imaju potencijala. Ne možemo u potpunosti zameniti strane investicije, jer prosto nema dovoljno velikih domaćih kompanija koje imaju veliku tražnju iz inostranstva da bi ulazile u velike investicije.

Ipak, on ističe da Unija poslodavaca godinama ukazuje na to da nemaju dovoljno dobru podršku države.

„Nije to samo novac, već i druge stvari. Na primer, nezamislivo je da opština obezbedi poslovni prostor i da privatnoj firmi da radi u njemu. Sve što domaće firme rade, rade uz veliku bitku sa administracijom. S druge strane strani investitori nemaju te probleme, njima su sva vrata otvorena. Uz ono što je objavljeno, da moraju da isplate platu 20 odsto veću od minimalca, za šta nismo ni sigurni da se poštuje, moguće da ima još dodatnih pogodnosti za koje ni ne znamo. Oni su oslobođeni i poreza na dobit, a i da nisu mogu lako da naprave da nemaju dobit, pošto veliku većinu repromaterijala uvoze. Osim zapošljavanja ljudi ne vidim da su te investicije napravile neku veću korist za srpsku privredu“, ocenjuje Atanacković dodajući da bi za početak vlasti mogle da smanje euforiju zbog dolaska stranih direktnih investicija „osim ako to nisu strateške kompanije koje donose tehnologiju i znanje“.

On dodaje da su kompanije kao što su one što motaju kablove za auto-industriju tu samo dok u Zapadnoj Evropi postoji tražnja za tim kablovima. „Čim tražnja krene da pada oni odmah smanjuju broj zaposlenih ili odlaze. Domaće kompanije ipak su drugačije. One nemaju gde da odu i bore se za opstanak“, napominje on takođe ističući problem da se nađu odgovarajući radnici.

„To drugačije ponašanje o kom govori premijerka trebalo je od početka raditi. Trebalo je uporedo sa privlačenjem stranih, pomagati i domaćim firmama. Zakasnili smo sa promenom politike“, zaključuje on.

Sa ovim se slaže i Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku. Prema njegovim rečima trebalo je još 2015. ili 2016. godine napraviti novi model, „ali niko nije zašao u analizu koliko smo novca dali, a koliko smo dobili nazad od tih investitora“.

„Ako je jedino cilj bio da se radnicima podeli ta plata od 300 ili 350 evra, onda bolje da su uložili taj novac u fondove za pomoć malim i srednjim preduzećima. Oni bi zaposlili te ljude, a još bi i vratili taj novac fondovima, kao što je bilo u Češkoj, pa bi se mogao dalje plasirati. Ipak populizam i potreba za otvaranjem fabrika dovela je da jurimo za investitorima i naš model je bio daj šta daš“, ocenjuje Rajić.

Još jedan aspekt blisko povezan sa privlačenjem stranih investicija i rezultatima privrede je i privredni ambijent.

Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, pre nekoliko meseci objavio je knjigu u kojoj istražuje faktore privrednog rasta i približavanja EU.

Ukratko, autori su pokazali da bi Srbija, ukoliko reformiše svoje institucije, i uz to unapredi obrazovanje i poveća investicije, uspela da pokrene relativno brzu konvergenciju ka razvijenim evropskim zemljama.

„To konkretno znači da bi rast BDP-a mogao da se poveća sa sadašnjih tri do 3,5 odsto na skoro pet odsto. Pokretač takvog rasta BDP-a bio bi brz rast produktivnosti u prerađivačkoj industriji koji bi se ubrzao sa sadašnjih četiri na oko 5,5 odsto. Ako bi se uz unapređenje institucija i druge reforme vodila i ekonomska politika podsticajna za razvoj razmenljivog dela privrede (npr. podsticajan kurs dinara), rast BDP-a mogao bi da bude i veći od pet odsto, a rast produktivnosti u prerađivačkoj industriji mogao bi biti oko šest odsto“, zaključak je istraživanja. Samo što je mnogo lakše dogovoriti sa investitorom koliko treba da dođe, nego što je uspostaviti institucije.