Srbiji i regionu treba 60 godina da stigne standard EU

Da bi ubrzale rast, kako se navodi u izveštaju Svetske banke „Zapadni Balkan – ubrzanje motora rasta i prosperiteta“, koji je juče predstavljen, ove zemlje moraju da se uključe u regionalna i svetska tržišta i povećaju zaposlenost i ujednače pristup uslugama.

U dijagnostičkim izveštajima za svaku zemlju Svetska banka je identifikovala četiri zajednička prioriteta: povećanje makroekonomske stabilnosti, uklanjanje prepreka za zapošljavanje, jačanje poslovnog okruženja i privatnog sektora i unapređenje upravljanja i institucija, kao i reformu javnog sektora.

U ovom izveštaju Svetska banka je uporedila šest zemalja bivše Jugoslavije koje još nisu u EU plus Albanija, sa zemljama Evropske unije, ali pre svega sa grupom od sedam zemalja (Bugarska, Hrvatska, Estonija, Letonija, Litvanija, Slovačka i Slovenija). Većina njih je nakon pada Berlinskog zida u proseku bila u težoj situaciji nego mi. Iako sa boljom startnom pozicijom 1989. godine, zemlje našeg regiona su tek sada dostigle nivo razvoja ovih sedam zemalja iz 1996, navodi se u izveštaju. Ovo samo pokazuje koliko su devedesete godine bile devastirajuće za bivšu Jugoslaviju.

Ovaj region je 1995. godine imao standard, mereno BDP-om koji uzima u obzir paritet kupovne snage po glavi stanovnika, tek na 17 odsto standarda prosečnog Nemca. Do 2015. godine toliko smo napredovali da se standard prosečnog stanovnika neke od država u regionu popeo na celih 27 odsto nemačkog standarda. U isto vreme prosečni životni standard sedam istočnoevropskih zemalja sa kojim nas SB poredi je skočio sa 34 odsto 1995. na 62 odsto nemačkog BDP-a po stanovniku 2015. godine.

U tempu privrednog rasta 2008. godina predstavlja graničnik. Od 2000. do 2008. godine region Zapadnog Balkana beležio je prosečan godišnji rast od 5,6 odsto, što je bilo manje od proseka ovih sedam zemalja koje su rasle po stopi od 5,9 odsto, ali više od proseka EU od 2,2 odsto godišnje. U ovom periodu sa 19 odsto BDP-a po glavi stanovnika Nemačke 2000. godine skočili smo na 25 odsto 2008. godine nadoknađujući 0,8 odsto godišnje. U istom periodu sedam istočnoevropskih zemalja sa kojima nas upoređuju nadoknadilo je 15 procentnih poena razlike između nemačkog i njihovog standarda (sa 42 odsto na 57 odsto).

Od 2008. do 2015. godine prosečni godišnji privredni rast regiona pao je na svega 2,4 odsto. To je palo ispod svetskog proseka, mada i dalje iznad proseka EU od 1,6 odsto.

Da se privredni rast šest zemalja ovog regiona nastavio kao u periodu do krize, do 2015. godine bismo udvostručili životni standard u odnosu na 1995. godinu i dostigli 30 odsto nemačkog standarda. Umesto toga ostali smo 26 odsto nemačkog standarda u celom periodu od 2009. do 2015. godine. Onih sedam zemalja je s druge strane, čak i nakon krize nastavilo, mada usporeno, da smanjuje jaz između svog i nemačkog standarda.

U pokušaju da objasni zašto je ovih šest zemalja, među kojima je i Srbija među najsiromašnijim u Evropi, autori izveštaja konstatuju da je produktivnost na polovini istočnoevropskih zemalja članica EU i tek delić produktivnosti zapadnoevropskih zemalja.

Ovde se posebno ističe Srbija (negativno) pošto je godišnji rast produktivnosti svega 0,87 odsto, što je daleko ispod proseka sedam istočnoevropskih zemalja od 2,75 odsto.

U proseku 25 odsto radnika u regionu su zaposleni u niskoproduktivnim sektorima kao što je poljoprivreda ili u sivoj zoni.

Recimo prosečno učešće izvoza u BDP-u u regionu je malo više od 40 odsto, dok izvoz Slovenije, Slovačke, Estonije i Litvanije čini 80 odsto njihovog BDP-a, što se smatra i neophodnim nivoom izvoza da bi mala zemlja postala razvijena.

Drugi veliki problem celog regiona je ogromna nezaposlenost. U ovih šest zemalja svega 40 odsto radnosposobnih ljudi stvarno i radi, dok je u uporedivim ekonomijama to više od 50 odsto.

Kao uzrok niske zaposlenosti u Svetskoj banci vide neefikasno tržište rada. Tu se ističu visoki porezi i doprinosi za najniže plate koje obeshrabruju i poslodavce i radnike da se zapošljavaju na belo. Na primer, u Srbiji je trošak poslodavaca za poreze i doprinose 37 odsto od ukupnih troškova po zaposlenom. Takođe, ističe se i da u Srbiji 50 odsto penzionera ima manje od 65 godina koliko je granica za odlazak u penziju, tako da ljudi od 40 godina i više nisu aktivni na tržištu rada.