Srpskoj infrastrukturi treba 15 milijardi evra ulaganja

Podaci Međunarodnog monetarnog fonda su alarmantni i pokazuju da Srbija najmanje od svih zemalja zapadnog Balkana ulaže u infrastrukturu (svega tri odsto BDP-a, dok prosek regiona iznosi šest odsto).

Razlog nije samo taj što nedostaju novčana sredstva za takve poduhvate, već i to što ne postoje dugoročni planovi šta i kako graditi, tvrde sagovornici Danasa.

– Da bismo dostigli zemlje Evropske unije kada je reč o infrastrukturi u narednih 15 godina potrebno je uložiti 10 do 15 milijardi evra. To je izuzetno veliki novac i način da država dođe do njega je da razvija projekte javno-privatnog partnerstva pored kredita i bespovratnih sredstava koje bi dodelila Evropska unija – kaže za Danas Goran Rodić, potpredsednik Građevinske komore Srbije. On naglašava da pored aktuelnih projekata iz oblasti putne infrastrukture, prioritet mora da bude uređenje Moravskog sliva.

– To podrazumeva kompletno uređivanje tog sliva kako bi mogao da služi i za navodnjavanje i odbranu od poplava, ali i kao prostor za izgradnju malih hidroelektrana koje bi povećale proizvodnju struje u Srbiji. Za sveobuhvatno izvođenje tog projekta trebalo bi utrošiti oko 600 miliona evra. Drugi projekat koji bi trebalo da bude prioritet je rešavanje problema otpadnih voda u celoj zemlji za šta bi takođe trebalo izdvojiti 600 miliona evra – navodi naš sagovornik.

Prema njegovom mišljenju Srbija bi morala da izgradi i veliki kargo centar za takozvani „teški“ avionski saobraćaj.

– Aerodrom Batajnica je od ranije predviđen da postane takav kargo centar gde bi se velikim transportnim avionima dopremala roba koja bi se zatim brzo i jednostavno pretovarala i putovala dalje, što drumskim, što železničkim saobraćajem – objašnjava naš sagovornik.

Arhitekta Mahmud Bušatlija kaže za Danas da se Srbija neumitno mora orijentisati na razvoj transportne infrastrukture i energetike.

– U tom smislu treba razvijati najjeftinije načine transporta robe. To znači da je potrebno ulagati u železničku infrastrukturu, ali i u vodotokove. Iako je veoma jeftin, u Srbiji se vodni transport gotovo i ne koristi. Pored toga, sasvim je jasno da je Srbiji u kojoj već tri decenije nije izgrađen nijedan značajan elektroenergetski proizvodni objekat, potrebna izgradnja velikih elektrana. Besmislena je orijentacija na energiju vetra i druge obnovljive izvore energije iz prostog razloga što to mogu da budu samo zamenski kapaciteti. Evidentno je da je Srbiji u narednom periodu potrebno nekoliko velikih elektrana od kojih bi svaka trebalo da ima proizvodnu snagu ne manju od 600 megavata – navodi Bušatlija.

On dodaje da veliki problem u Srbiji predstavlja to što već dugi niz godina ne postoji plansko osmišljavanje šta i kako treba graditi kada je reč o infrastrukturi.

– Tek kada postoje jasni i precizni planovi iz njih se može jednostavno sagledati šta su prioriteti u infrastrukturi. Međutim, u Srbiji se umesto toga gradi stihijski što je sasvim pogrešno i dovodi do negativnih rezultata. Praksa pokazuje da je javno-privatno partnerstvo najučinkovitiji način za realizaciju velikih i važnih infrastrukturnih projekata. Problem je u tome što se i javno-privatno partnerstvo u Srbiji sprovodi na pogrešan način. Cilj je naime da se dovede privatni partner i onda država smatra da je on dužan sve sam da finansira i brine o svim problemima a da nakon isteka ugovora ode. Naravno da niko na taj način ne želi da uđe u potpuno nesigurnu investiciju. Umesto tog nakaradnog načina rezonovanja, javno-privatno partnerstvo treba razvijati kroz zajedničke firme, akcionarska društva u kojima će, kroz pravilan način organizacije rada, i država i privatni partner biti zainteresovani da ta preduzeća što bolje rade i njihove akcije više vrede, odnosno da oni kao njihovi vlasnici što više zarađuju. Tako ustrojena javno-privatna partnerstva bi mogla bez bilo kakve muke da iznesu sve infrastrukturne projekte potrebne Srbiji – zaključuje naš sagovornik.