Foto: Natalija JakovljevićProblemi u poljoprivredi na teritoriji grada Subotice su svakodnevni, a poljoprivrednici su očajni jer je poljoprivreda postala najveća igra na sreću, dok su ljudi žrtve neadekvatne agrarne politike koju vodi država, ali i lokalna samouprava, ocenile su za Danas stručnjakinje Odbora za poljoprivredu Stranke slobode i pravde (SSP) u Subotici.
Inženjerka agronomije i predsednica resornog odbora za poljoprivredu SSP u Subotici Ana Prćić smatra da sa terena znaju sa kakvim se problemima suočavaju poljoprivrednici, u kom su stanju atarski putevi, kao i da se u protekle dve godine više od 40 odsto stočarskih farmi ugasilo.
„Primećujemo da nema razvoja, gazdinstva ili stagniraju ili se kompletno gase, toliki je očaj i razočarenje među poljoprivrednicima da se jednostavno mane svog imanja, pogotovo manji poljoprivrednici, odlaze u inostranstvo da rade“, kaže Prćić, naglašavajući da je cena tovljenika u poslednje dve godine u Srbiji katastrofalna.
Upozorava da država nije reagovala, pa je profitabilnije importovati, nego eksportovati robu i ovde je proizvoditi.
Pitanje je šta ćemo iduće godine jesti, jer je sa ovakvim cenama veštačkog đubriva, s jedne strane, a sa druge ovakvim cenama tovljenika i otkupa mleka – nemoguće opstati.
Kada su u pitanju atarski putevi, ona podseća da čim padne kiša, treba zaštitari bilja da izađu na teren da vide tu ratarsku kulturu, a ne mogu autom, a nekada ni traktorom da izađu.
„I to se ne odnosi samo na Tavankut, nego i na Čantavir, Orom, na kelebijske atarske puteve, a tamo i pesak pravi probleme. Nedavno je u Tavankutu pao grad prečnika oko 4 centimetara i naneo veliku štetu usevima a nemamo dokaze o tome da je protivgradna zaštita bila aktivirana“, kaže Prćić.
Ona napominje da se na ipard konkursima poljoprivrednici odbijaju jer se svuda traže članske kartice, a poljoprivrednici neće da se bave politikom.
„Oni hoće da rade svoj posao, da su među svojim životinjama, na svojoj zemlji, u svom traktoru i da se bave isključivo svojim poslovima“, objašnjava Prćić.
„Opterećenje za stočare da dve godine unapred plaćaju arendu“
Prema njenom mišljenju, lokalna samouprava može da izađe u susret poljoprivrednicima sa jednopostotnim kreditima što je jedna dobra stavka, ali ipak nije dovoljna.
„Ovo je agrarna regija, ako žele da održe svoje poljoprivrednike, oni bi morali da preusmere sredstva i da ih potpomognu, pogotovo stočarstvu. Em mineralnog đubriva nemamo, em stajnjaka nemamo, baš zbog smanjenja. Ali, imamo otrovanu zemlju, kukuruz se sadi na kukuruz, jer grad nije uskladio konkurse sa potrebama poljoprivrednika“, smatra Prćić.
Dodaje i da je za stočare ogromno opterećenje da se dve godine unapred plaća arenda.
„Ako hoće da pomognu, onda neka barem jednu proizvodnu godinu sačekaju pa da onda traže arendu a ne unapred dve godine. Zbog toga poljoprivredno gazdinstvo ulazi u kredit, što povlači i njihove dobavljače, pa do proizvođača stočnih hrana, proizvođača pesticida i svi smo onda u nekom minusu zbog ovakvih poduhvata“, napominje Prćić.
Kovačić: „Kod nas prioritet nažalost ima roba iz uvoza“
„Poljoprivrednici nam kažu da su najpovoljniji krediti za osobe do 40 godina, pa postavljaju pitanj, šta da rade oni koji imaju više od 40 godina, jer su u pitanju i dalje mladi, produktivni ljudi koji jednostavno nemaju uslove da prođu te konkurse“, kaže za Danas inženjerka zaštite bilja i potpredsednica Odbora za poljoprivredu SSP-a u Subotici Žaklina Kovačić.
Što se tiče povrtarstva, navodi da se ljudi najviše žale na plasman robe: „Uspemo da se izborimo i sa vremenskim uslovima, sa patogenima i sa svim problemima proizvodnje pod otvorenim nebom. Međutim, kod nas prioritet nažalost ima roba iz uvoza, što se tiče povrća, pa tek onda naša roba. I to je problem jer mi ne možemo da konkurišemo uvezenoj robi, na žalost.“
Prema njenim rečima, što se tiče stočnog fonda, postoji jedan začarani krug.
„Nemamo stoke, nemamo stajskog đubriva, primorani smo da koristimo mineralna đubriva i samo se vrtimo u krug. Pravimo problem našoj zemlji, proizvodnji, a imamo jedno vrlo elegantno rešenje, a to je da prosto podignemo taj stočni fond“, smatra Kovačić.
Dodaje i da voćarstvo spada u višegodišnje zasade i prosto se mora negovati kakvo god da je tržište i kakve god da su cene.
„Imamo ogromna oštećenja u voćarstvu. Kod nas ne postoji ta neka druga klasa robe da bi mogli tu oštećenu robu da prodamo i to će sve biti industrijska roba, samim tim je jasno koja je to cena i šta to povlači za samog proizvođača, jer nama treba konkretno konzumna jabuka, prve klase. Industrija nam ne treba, nemamo kome da je plasiramo, nemamo preradu, da bi to otišlo u sokove, kaše, koncentrate, a cena je niska sama po sebi“, objašnjava Kovačić.
Nisu samo atarski putevi problem nego i transport te robe.
„Vi završite berbu i onda ne možete da transportujete robu, to ide sporije, proizvodi stoje na suncu, gube kvalitet i na kraju imate problem jer nemate prvu klasu robe“, napominje Kovačić.
Bez uslova za život: I mladi i stari napuštaju sela
Ona smatra da mladi napuštaju poljoprivredu pošto ne vide perspektivu za sebe i za svoju porodicu.
„Naša sela su svedena, kao kada gledate na filmovima, na ulice – i to je to. Nemate prodavnice, ambulante, apoteke, nemate zubara, vrtića, kulturnih, kao ni bilo kakvih drugih programa. Oni zbog toga odlaze u gradove ili van naše države“, kaže Kovačić.
Dodaje da je sve više napuštenih parcela, koje još opstaju ali nemaju finansijskog prostora za modernizaciju i nova ulaganja.
„Ljudi su prosto bili primorani da odu negde, nemaju sredstava da urade inpute da se obradi zemlja, počevši od mehanizacije koja se ne obnavlja. Imaju izuzetno stare traktore koji troše enormne količine na ovu cenu nafte – to je apsolutno neisplativo“, ocenjuje Kovačić.
Zaključuje da većina ovih ljudi za pet ili deset godina, zapravo, ode tri koraka unazad umesto tri koraka unapred.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
