Šta će države regiona izabrati – borbu protiv inflacije ili protiv recesije?

Nakon skoro jedne decenije, bar na ovim prostorima, u kojoj su fiskalna i monetarna politika imale isti cilj, tome je izgleda došao kraj.

Na Samitu ministara finansija, guvernera i direktora poreskih uprava regiona, u organizaciji Saveza ekonomista Srbije, imali smo priliku da na dva panela čujemo šta kažu ministri finansija, a zatim i guverneri centralnih banaka regiona, ali na žalost ne i Srbije.

U svakom slučaju problemi su skoro isti, visoka, uglavnom uvezena inflacija, ali ipak viša nego u evrozoni što ukazuje i na unutrašnje neravnoteže.

Nad javnim finansijama nadvija se tamni oblak visokih kamatnih stopa i sve skupljeg zaduživanja radi finansiranja budžetskog deficita. Kako doći do novca jeftinijeg nego što se može naći na tržištu, je ključni zadatak ministara finansija.

Sve to u situaciji kada spolja dolaze pretnje što od rata u Ukrajini, prekida u lancima snabdevanja, preskupim energetnima, podizanju kamatnih stopa od strane vodećih centralnih banaka i najava recesije u najvećim ekonomijama.

U ekonomiji često su prisutna tzv. samoispunjujuća proročanstva, odnosno izjave visokih funkcionera poput guvernera centralne banke ili ministra finansija o opasnostima od negativnih kretanja mogu da uzbune javnost i investitore pa da se onda opasnosti zbog toga zaista i materijalizuju.

Zato i ne čudi što su svi ministri mahom ukazivali na stabilnost svojih budžeta, na nizak javni dug i likvidnost u kasama.
Skoro svi ministri su se pohvalili rekordnim budžetskim prihodima ove godine, prema njihovim rečima „ne samo zbog inflacije“.

Guverneri su pak tvrdili da su naučili lekcije iz svetske finansijske krize 2008. godine i da su bankarski sektori očišćeni od trulih jabuka, da je likvidnost banaka sjajna, a kapitalna adekvatnost daleko iznad propisanih minimuma.

Ali sada imamo situaciju da centralne banke moraju da povećavaju referentne kamatne stope kako bi zaustavile rast cena, barem one robe koje nisu direktno pogođene ratom u Ukrajini i rekidom lanaca snabdevanja, ali cena toga je usporavanje ekonomije.

Na popularnost vlada država s druge strane neće dobro uticati da im ekonomije uđu recesiju, da ljudi ostaju bez posla ili da im plate i penzije obezvređuje inflacija.

Izjave o neophodnosti saradnje fiskalnih i monetarnih vlasti čini se dodatno su potcrtale ovaj dualizam.

Šta treba da bude prioritet jasno je poručila šefica Međunarodnog monetarnog fonda za Zapadni Balkan Stefani Eble.

„Monetarna politika mora da odigra svoju ulogu i to će imati implikacije i na budžet i na rast.
Monetarna politika mora da čvrsto zadrži inflaciju i u tom procesu zadrži potpunu nezavisnost ili se u suprotnom rizikuje manja efikasnost mera monetarne politike“, ocenila je ona na Samitu sa jasnom porukom da centrlane banke moraju obarati inflaciju nezavisno od Vlade koja bi možda želela manje restriktivnu monetarnu politiku.

„U pandemiji je monetarna politika dopunjavala fiskalnu politiku, ali sada
fiskalna politika mora da podrži monetarnu politiku“, je poruka ministrima finansija da ne podstiču tražnju povećanjima plata i troškarenjem i dodala da to znači
pre svega ograničenje tražnje.

„Biće potrebna fiskalna konsolidacija. Plate u javnom sektoru trebalo bi da se obuzdaju, jer pojačavaju pritisak na inflaciju pored pritiska na budžet. Bolje odobravati jednokratne bonuse nego povećanja plata“, rekla je ona.
Takođe je istakla da na široku beselektivnu budžetsku pomoć kakvu smo imali prethodne dve godine više neće biti gledano sa odobravanjem, već će se morati ciljati najugroženiji.

Na primer jdna takva široka mera pomoći je subvencionisana struja za sve.
„Ograničavanje cena struje ne samo da je fiskalno preveliki trošak nego ne podržava ni štednju struje“,, ocenila je ona. Takođe, savet MMF-a je i da se ne smanjuju porezi.

Za neke zemlje, a među njima su pre svega Srbija i Severna Makedonija koje trenutno pregovaraju sa Fondom za finansijski aranžman, u narednim godinama ovo neće biti samo saveti, već verovatno i uslovi za dobijanje novca.
Još direktnija je poruka guvernera Centralne banke BiH:

„Imamo privid da imamo dovoljno novca i da su budžeti puni, zbog inflacije, ali nisam siguran da će biti dovoljno novca za sve u budućnosti, uključujući i vraćanje dugova. Pitanje je da li sada ići u konsolidaciju ili zaduživanje, ali ne smemo u zaduživanje i potrošnju, jer to onda opet podstiče inflaciju“, ocenio je Softić.

Sa istovremenim globalnim usporavanjem privrednog rasta i visokom inflacijom otvara se začarani krug.

Kako je objasnio viceguverner Hrvatske narodne banke Mihael Faulend nakon mera pomoći u pandemiji države su smanjile fiskalni prostor za pomoć, a s druge strane, kada pređe pet odsto inflacija počinje da se hrani sama sobom. Tada centralne banke moraju da povećaju kamatne stope, jer je opasnost od visoke inflacije veća od hlađenja ekonomije.

„Kako kamatne stope idu na gore, budžet mora više da plaća za javne dugove, još je manji prostor u javnim finansijama da se pomogne domaćinstvima i preduzećima. Pored toga, ako je fiskalna politika nerazborita, sa visokim deficitom i javnim dugom, veće su kamatne stope na javni dug“, ocenio je on.

Ministri finansija čuvali su se pominjanja povećanja plata i penzija, mada većina zemlja u regionu ili plniara to do kraja godine ili je već sprovela.
U uslovima ogronih kamatnih stopa na obveznice oni se uzdaju u Svetsku banku, MMF, EBRD ili EIB i njihove niske kamate.

Zašto se manje rzmišlja o reformama, recimo efikasnijim javnim preduzećima objasnio je ministar finansija Crne Gore Aleksandar Damjanović kome glavobolju zadaje „četiri, pet preduzeća koja prave dubiozu od stotinak miliona evra“.

„Razmišlja se u izbornom horizontu koji je sad 1,5- dve godine. Politika gura da se prioritet daje kratkoročnim i vidljivim uspesima kao što su davanja građanima, povećanja penzija, dok reforme ostaju po strani. One traže ozbiljnu i stabilnu vlast koja će doneti reformske mere.

Potrebna je široka politička podrška, a u regionu malo gde imate stabilnu vlast koja može to da uradi“, ocenio je Damjanović.