Šta koči približavanje Srbije Evropskoj uniji?

Koji su razlozi zašto se taj jaz, kao i jaz u produktivnosti, ne smanjuje u odnosu na CIE ili bar ne smanjuje dovoljno brzo? Šta je potrebno učiniti da konačno počnemo da koristimo potencijale?

Ovo su pitanja na koja su Pavle Petrović, profesor emeritus Ekonomskog fakulteta u Beogradu i dopisni član SANU, i Mirjana Gligorić Matić, docentkinja na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, pokušali da daju odgovore bazirane na obimnoj uporednoj ekonometrijskoj analizi pokazatelja u Srbiji, CIE i Zapadnoj Evropi u knjizi „Konvergencija periferije ka razvijenoj EU i faktori koji je opredeljuju: Empirijsko istraživanje i implikacije za Srbiju“.

Prema analizi zasnovanoj na podacima od 2015. do 2019. godine Srbija ne konvergira u dohotku po stanovniku i produktivnosti prerađivačke industrije ka sa njom uporedivim zemljama CIE.

Početni nalaz je da su „odgovarajuće stope rasta u Srbiji niže od proseka CIE, što znači da ona zaostaje za njima umesto da ih sustiže.

S druge strane, Srbija bi kao jedna od najmanje razvijenih evropskih zemalja trebalo da koristi „prednost zaostatka“ i da u dužem roku ostvaruje veće stope privrednog rasta od zemalja CIE koje su u proseku gotovo dva puta ekonomski razvijenije od nje“.

Ekonometrijskim modelima oni zaključuju da su glavni faktori zaostajanja loš kvalitet institucija koji se ogleda u vladavini prava, korupciji, efikasnosti javne uprave, kvalitetu usluga javnog sektora, nizak nivo investicija i slabiji kvalitet obrazovanja.

„Pokazali smo da bi Srbija, ukoliko reformiše svoje institucije, i uz to unapredi obrazovanje i poveća investicije, uspela da pokrene relativno brzu konvergenciju ka razvijenim evropskim zemljama. To konkretno znači da bi rast BDP-a mogao da se poveća sa sadašnjih tri do 3,5 odsto na skoro pet odsto. Pokretač takvog rasta BDP-a bio bi brz rast produktivnosti u prerađivačkoj industriji koji bi se ubrzao sa sadašnjih četiri na oko 5,5 odsto. Ako bi se uz unapređenje institucija i druge reforme (javna preduzeća, obrazovanje) vodila i ekonomska politika podsticajna za razvoj razmenljivog dela privrede (npr. podsticajan kurs dinara) – rast BDP-a mogao bi da bude i veći od pet odsto, a rast produktivnosti u prerađivačkoj industriji mogao bi biti oko šest odsto“, navode autori ove knjige koja će biti predstavljena u SANU.

Detaljnije posmatrano Srbija gubi svake godine oko 1,6 poena privrednog rasta, a lavovski deo se odnosi na kvalitet institucija – čak 1,1 poen. Ostalih 0,5 poena se odnosi na veće investicije i poboljšanje obrazovanja.

„Snažne institucije imaju direktan pozitivan efekat na rast produktivnosti, ali i važan indirektan efekat preko uticaja na povećanje investicija. Stoga, ukoliko bi Srbija unapredila vladavinu prava i smanjila korupciju to bi moglo dovesti do ubrzanja rasta produktivnosti u prerađivačkoj industriji sa sadašnjih oko četiri na oko 5,5 odsto, pokazuju simulacije na osnovu modela za produktivnost.“

Ako podelimo Evropu na tri celine, najrazvijeniju Zapadnu Evropu, jug Evrope koji čine Portugal, Španija, Italija i Grčka i CIE vidimo da se poslednja i nama najbliža grupa zemalja brzo približava Z. Evropi sa stopom rasta BDP-a dva puta većom od razvijene Evrope u prethodnih pet godina.

Autori zaključuju da CIE zemlje obilno koriste „prednost zaostajanja“ pošto se nalaze na 60 odsto dohotka po stanovniku Z. Evrope.

Inače „prednost zaostajanja“ se pretače u visok privredni rast tako što manje razvijene zemlje mogu da preuzimaju (kupuju) gotove tehnologije i znanja koje su napredne zemlje već razvile i da tako relativno brzo unapređuju svoju produktivnost i na njoj baziran privredni rast.

S druge strane razvijene zemlje u znatno manjoj meri mogu da koriste ovaj kanal rasta produktivnosti, te se moraju dominantno oslanjati na sopstvene inovacije.

S druge strane jug EU koji je na 77 odsto proseka Z. Evrope raste istim tempom kao i ona, dakle nema približavanja.

„Iako je Srbija tek na polovini dohotka po stanovniku proseka zemalja CIE, njen privredni rast je za četvrtinu niži od onog u CIE, umesto da ga značajno premašuje. Sledi da privreda Srbije ne samo da ne konvergira ka dvostruko razvijenijoj CIE, već sve više zaostaje u odnosu na te zemlje“, navodi se u knjizi uz zaključak da Srbija ni izbliza ne koristi svoj potencijal za konvergenciju ka razvijenim evropskim zemljama i to zbog loših institucija, nepostojanja vladavine prava, korupcije, kao i zbog investicija manjih nego u CIE.

Kada se radi o investicijama u periodu od 2015. do 2019. godine stopa investicija u Srbiji bila je 18,8 odsto, naspram 21,6 odsto u CIE i 22,5 odsto u Z. Evropi.

Ako se vratimo u period razvoja u kom je Srbija danas, CIE zemlje su investirale u proseku 24 odsto svog BDP-a.

Takođe je bitno i da li su te investicije u prerađivačku industriju koja je nosilac spoljnotrgovinske razmene ili u usluge i nerazmenljiva dobra.

U Srbiji nedostaje oko pet odsto BDP-a investicija i od toga dva odsto u industriju, mada u 2018. i 2019. se beleži rast ovih investicija.

Takođe, jedan od razloga za manjak investicija je i javni sektor, a pre svega javna preduzeća.

Država i javna preduzeća trebalo bi da povećaju investicije za 1,5 poena BDP-a, a od toga samo EPS 0,5 poena.

„Poslednjih godina petina ukupnih državnih investicija (skoro jedan odsto BDP-a) odlazi na investicije za vojsku i policiju što je oko tri puta više nego u drugim zemljama CIE. Ove investicije jedva da imaju neki pozitivan uticaj na privredni rast. Umesto njih potrebno je povećati investicije u infrastrukturu, naročito u zdravstvu, prosveti i zaštiti životne sredine (komunalna infrastruktura) gde su potrebe ogromne a investicije nedovoljne“, zaključuju Petrović i Gligorić.

Ipak, glavni strukturni problem koji koči privredni rast u Srbiji je loš kvalitet institucija.

„Ukupni kvalitet institucija u CIE za skoro 30 odsto bolji nego u Srbiji, a kada se posmatra kontrola korupcije i vladavina prava CIE je bolja od Srbije za 35 odsto“, navodi se u analizi uz napomenu da kvalitet i opada poslednjih pet godina.