Šta koči uspešniju ekonomsku saradnju

Preduslov za to je rešavanje nekih otvorenih pitanja, poput imovinsko-pravnih, zatim brže otklanjanje necarinskih i drugih prepreka u međusobnoj trgovini, stvaranje uslova za plasman kapitala srpskih firmi u Hrvatskoj… Činjenica je, naime, da postoji velika neravnoteža u međusobnim stranim ulaganima – hrvatske investicije u Srbiji premašile su 750 miliona evra (najviše sredstava uloženo je u poljoprivredu, proizvodnju hrane i pića, proizvodnju električnih mašina i aparata, osiguranje i penzione fondove, trgovinu na veliko…), dok su srpski investitori u Hrvatskoj realizovali tek oko 10 miliona evra. Hrvatska, zapravo, blokira investicije iz Srbije, a s druge strane kupuje srpske firme. U ovom trenutku u Srbiji posluje više od 250 hrvatskih ćerki firmi i predstavništava. Većina hrvatskih firmi su se, zahvaljujući učešću u privatizaciji, pozicionirale na srpskom tržištu posle 2000. godine, uz snažnu podršku Hrvatske gospodarske komore. Neke od najvećih su: Agrokor, Atlantic grupa, DIV, Podravka, Petrokemija, TDR, NEXE grupa, Tehnix, King-ITC, Radin Grafika, Končar, JGL, Belupo, Vindija… Nasuprot tome u Hrvatskoj je prisutno samo desetak srpskih firmi. Treba ukazati i na to da su zbog bitno promenjenih uslova poslovanja, posle ulaska Hrvatske u EU 1. jula 2013, i istupanja iz CEFTA sporazuma, pojedine hrvatske firme preselile deo proizvodnje u Srbiju a proizvode plasiraju kako na srpsko i tržišta ostalih zemalja CEFTA, tako i u Rusku Federaciju. U Srbiji je, dakle, stvoren povoljan ambijent za strane ulagače, što se ne može reći za Hrvatsku, koja nema blagonaklon stav prema robama i investicijama iz Srbije. Za ulagače iz Srbije nije postojala ni povoljna atmosfera u javnosti, tako da deo potencijalnih investicija nije ostvaren iz tih razloga.

Hrvatska je ocenjena kao nepovoljna za strane investicije i zbog ekonomske nekonkurentnosti u odnosu na druge države u okruženju, odnosno zbog stope PDV-a od 25 odsto, osnovne stope poreza na dobit od 20 odsto, visokih izdvajanja na cenu rada i iz rada, visokih parafiskalnih izdvajanja. Potrebno je, dakle, obezbediti prohodnost za srpski kapital u Hrvatskoj, kako bi se uravnotežili ekonomski odnosi. To se međutim ne može ostvariti na nivou pojedinačnih pokušaja već na visokom državnom nivou, pa i posetu predsednika Srbije Aleksandra Vučića Hrvatskoj treba posmatrati u tom kontekstu. Pojedini srpski privrednici zalažu se za recipročne, a ne asimetrične odnose, što je odraz zdravog patriotizma, koji podrazumeva zaštitu nacionalnih i državnih interesa u svim oblastima, pa i u sferi ekonomije. To praktično znači da srpska vlada ne bi trebalo da uvodi bilo kakve barijere za ulaganja u Srbiju, ali bi morala iste uslove da izbori i za naše biznismene, koji žele da prošire posao u Hrvatsku.

I robna razmena je znatno ispod potencijala dve privrede i tržišta, i to uprkos činjenici da je u prethodnoj deceniji gotovo udvostručena. Podaci govore da je ukupna robna razmena ostvarena u 2017. godini premašila 1,16 milijardi dolara, pri čemu je vrednost izvoz iz Srbije iznosila 623 miliona, a uvoza 539 miliona dolara, pa je suficit Srbije povećan na 84 miliona dolara. Dobar deo tog suficita rezultat je rada hrvatskih firmi u Srbiji, koje te proizvode „vraćaju“ na matično tržište. U strukturi srpskog izvoza u Hrvatsku dominiraju sirovine i repromaterijal, kao i proizvodi nižih faza obrade (rafinisani bakar, motorni benzin, ulje od suncokreta, električnu energiju, šećer od šećerne repe i trske, polietilen, uljane pogače… ), dok smo iz Hrvatske najviše uvozili dizel automobile, laka ulja, delove sedišta, cement, ureu, preparate za pranje i čišćenje, kontejnere od stakla, električnu energiju… U narednom periodu srpske firme bi trebalo da se fokusiraju na izvoz svežeg voća, mesa i mesnih prerađevina, vina i alkoholnih pića, građevinskog materijala, proizvoda crne i obojene metalurgije, farmaceutskih proizvoda, a tu je i auto industrija. Ako je suditi prema tvrdnjama predstavnika pojedinih političkih partija, Srbija je od 2002. do 2015. godine u robnoj razmeni sa Hrvatskom izgubila oko milijardu evra. Ipak, zajednička je ocena da za unapređenje bilateralne ekonomske saradnje prostora i te kako ima, pri čemu bi aktivnosti trebalo usmeriti na ofanzivniji marketinški nastup srpske privrede, organizovanje susreta privrednih delegacija, povećanje aktivnosti regionalnih i županijskih komora…

Tehnološka povezanost iz perioda bivše zajedničke države, trebalo da predstavlja jednu od osnova za pokretanje i obnavljanje viših oblika privredne saradnje. U ovom trenutku malo je primera takvih oblika poslovno-tehničkog povezivanja između preduzeća iz Srbije i Hrvatske. Unapređenje privredne saradnje realno je u oblasti prehrambene industrije, energetike, turizma, informacionih tehnologija, građevinarstva, metaloprerađivačke industrije. Treba pomenuti i zajednički nastup na trećim tržištima, posebno u oblasti građevinarstva, dok je saradnja u oblasti turizma šansa za Srbiju, imajući u vidu reputaciju Hrvatske kao veoma atraktivne turističke destinacije. Nesporno je da Srbija i Hrvatska imaju mnogo zajedničkih resursa za čiju je valorizaciju neophodna regionalna i prekogranična saradnja, odnosno nacionalni i regionalni projekti za definisanje, kreiranje i promociju zajedničkih turističkih proizvoda, koji će biti konkurentni na međunarodnom turističkom tržištu. S obzirom da je težnja Srbije da se na međunarodnom turističkom tržištu pojavi zajedno sa susedima, a i u kontekstu bržeg približavanja EU, od velike pomoći našoj zemlji bila bi pozitivna iskustva Hrvatske u povlačenju sredstava iz evropskih fondova. Činjenica da obe države spadaju u vodeće ekonomije ovog regiona, ukazuje da bi bolje korišćenje potencijala znatno unapredio međusobne ekonomske veze. Poslovno povezivanje kroz formiranje klastera i kooperacija i realizaciju zajedničkih projekata prekogranične saradnje i infrastrukturnih projekata, uz nastup na trećim tržištima, šansa su za obe države. Na listi benefita su i teritorijalna bliskost i odsustvo jezičkih barijera, a sve to ukazuje na kompatibilne, a ne na konkurentne privrede.

Autor je naučni savetnik – nekadašnji kopredsednik Mešovitog međuvladinog komiteta za ekonomsku saradnju sa Hrvatskom