Šta nova metodologija formiranja cena struje donosi privredi?

Energetski stručnjak Željko Marković rekao je za Bloomberg Adriju da je metodologija formiranja cena struje za privredu postojala i ranije, odnosno od 2014. godine, a da je sada samo inovirana.

Podsetio je da je tokom energetske krize napravljen presedan pa je EPS, na predlog Vlade Srbije, odredio fiksnu cenu struje za sve kompanije. To je učinjeno kako bi se poslovanje kompanija zaštitilo.

Cena struje za privredu u 2023. dostigla je 119,67 evra po megavat-času, a zatim je od 1. maja ove godine snižena za oko 20 odsto.

Govoreći o novoj metodologiji, Marković je objasnio da je reč o internoj metodologiji koju svaka kompanija koja se bavi snabdevanjem koristi i ona predstavlja, kako je rekao, poslovnu tajnu.

„Uopšteno, metodologija funkcioniše tako da se snabdevač trudi da grupiše određene kupce na osnovu nekih njihovih parametara, obično je to količina električne energije koja se kupuje na mesečnom ili godišnjem nivou, profil kako se troši, da li se troši više danju ili više noću. Taj takozvani dijagram snage se uzima u obzir i uzimaju se još neki parametri od interesa u tim metodologijama. To se radi kako bi se imao podjednak tretman prema kupcima i nakon toga se propisuju određene vrednosti i rangovi cena“, objasnio je Marković.

Istakao je da kada snabdevač ima u nekoj grupi manje kupaca koji troše manje električne energije, obično je u toj grupi struja skuplja, a u grupama gde su veliki kupci, koji troše veliku količinu električne energije i nema mnogo varijacija u njihovoj potrošnji, njima se izlazi u susret sa popustima. „Svi se bore da dobiju kupca koji mnogo troši, koji je stabilan i koji će plaćati tu električnu energiju.“

Na pitanje da li privreda na osnovu ove metodologije može očekivati niže cene, Marković je odgovorio da metodologija ne propisuje cene u smislu same cene, već da i ovom slučaju cena zavisi od tržišnih uslova.

„Za formiranje cene za kupce obično se gledaju fjučersi na berzama i trenutne cene. Na osnovu tih cena se formira cena za kupca, a na nju se obračunava i rizik snabdevača, uticaj inflacije i tako dalje. Ima mnogo parametara koji utiču na formiranje konačne cene, a ona se razlikuje i od segmentacije kupaca, odnosno da li je reč o malim, srednjim, strateškim ili velikim kupcima“, dodao je Marković.

Objasnio je da kupac može od snabdevača da traži da veže cenu struje za berzansku cenu, a onda snabdevač na tu cenu uključi pet, sedam ili 10 odsto svojih obaveza.

Kupci mogu i da biraju da li će ugovore potpisati na kvartalnom ili polugodišnjem nivou. To rade kako bi ispratili kretanje cena na tržištu, a najčešće se potpisuju godišnji ugovori, dok ima i onih koji, kada je povoljna cena, kupuju struju za dve ili tri godine unapred (kada je reč o ugovorima sa fiksnom cenom).

Metodologija, zapravo, daje kompanijama veću fleksibilnost i moć da pregovaraju kako bi formirali cenu koja bi bila najblaža opcija za njihove finansije.

Marković ističe da bi se osetio pun efekat ove metodologije na srpskom tržištu potrebno je još jakih snabdevača. Dodao je da je pre energetske krize u registru bilo oko 50 snabdevača koji su držali oko pet, šest do sedam odsto tržišta, dok je sve ostalo pokrivao EPS. „U međuvremenu, zbog teških uslova poslovanja za male snabdevače, njihov posao se smanjio i mislim da sada EPS pokriva 99 odsto tržišta.“

Objasnio je da je svaka konkurencija dobra. Za krajnjeg kupca je dobra jer dovodi do nižih cena, a dobra je i za EPS jer ga konkurencija primorava da poboljša svoje usluge, da se modernizuje i napreduje.