Stanić: Dobro organizovan sindikat je noćna mora poslodavca

„Ako sindikat u jednoj firmi od par hiljada radnika uspe da podigne platu za stotinak evra mesečno, to je za poslodavca izdatak od nekoliko miliona evra godišnje i za toliko se smanjuje njegov profit. Ako sindikat izbori kvalitetniju zaštitnu opremu za radnike, povećavaju se troškovi poslodavcu… Šta god da izborimo – plaća poslodavac“, rekao je Stanić u intervjuu za portal Nezavisnost.org.

Dodao je da se zato dešava da se glavni sindikalni poverenici „potkupljuju“ kako bi potpisali ugovore koji su povoljniji za poslodavce.

„Ide se dotle da se osnivaju tzv. žuti ili kućni sindikati, koji su sve, samo ne sindikati u pravom smislu te reči, a služe poslodavcima da zbune i dezorijentišu radnike i da oslabe one ‘prave’ sindikate koji se zaista bore za prava radnika“, rekao je Stanić.

Istakao je da sindikat mora da bude odgovoran pregovarač.

„U pregovorima ne primoravamo poslodavca da nešto potpiše na silu već gledamo da izvučema maksimum za radnike a da pritom ne ugrozimo poslovanje fabrike. Nedavno smo potpisali nove kolektivne ugovore u četiri velike kompanije i svuda smo se nametnuli kao stabilan i pouzdan partner… Svima koji sumnjaju u mogućnosti sindikata imam običaj da kažem: Nadjite mi jednu državu u kojoj postoji jak sindikat a da se loše živi i obrnuto, nadjite mi jednu državu gde su slabi sindikati a da se dobro živi. Do sada nisam čuo ni za jedan takav primer“, kazao je Stanić.

Naveo je da je su za zaposlene u metalskoj industriji Srbije ključni problemi nepostojanje granskog kolektivnog ugovora i nepostojanje platnih razreda u najvećem broju kompanija.

„Nije toliki problem minimalna cena rada. Mnogo je veći problem što se zanemaruje činjenica da se minimalna cena rada odnosi na najjednostavnije poslove za koje ne postoji potreba ni za kakvim obrazovanjem, niti za prethodnim iskustvom, medjutim, u praksi, stotine hiljada školovanih kvalifikovanih i visokokvalifikovanih radnika obavljaju stručne poslove a primaju minimalnu zaradu“, kazao je Stanić.

Prema njegovim rečima, gotovo da nema razlika u socijalno-ekonomskom položaju radnika u domaćim preduzećima od onih u kompanijama koje su u vlasništvu stranog kapitala.

„U metalskoj industriji posluju, uglavnom, strane multinacionalne kompanije, koje dolaze sa idejom da plate više ali se brzo prilagodjavaju domaćim uslovima i smanjuju plate. Ovo ću najbolje objasniti na primeru moje matične firme, Fiata. Stari Zastavini radnici su mi pričali da su po dolasku Fiata dobili ugovore na 660 evra mesečno jer Fiatova politika generalno je da plata radnika bude jednaka potrošačkoj korpi u zemlji u kojoj posluju. Na to su se pobunili opštinski moćnici sa pričom da će doći do pobune u drugim preduzećima koja imaju znatno manje plate i da će doći do nemira pa su radnicima povučeni sporni ugovori i dati drugi, upola manji“, rekao je Stanić.

Dodao je da strani poslodavci dolaze sa prvobitnom namerom da radnicima omoguće ista ona prava koja uživaju i njihove kolege u matičnim državama tih stranih kompanija.

„Ali kada shvate da to kod nas nije neophodno brzo se prilagodjavaju domaćim uslovima. Zadatak našeg sindikata biće da se u saradnji sa sindikatima iz matičnih zemalja izborimo za ta prava. Mi, recimo, od Nemaca imamo veliki pritisak da se u svim nemačkim firmama koje posluju u Srbiji organizuju sindikati, da se povežu sa drugim sindikatima i aktivno učestvuju u radu kompanija“, kazao je Stanić.

On je istakao da je optimista kada govori o perspektivama Fiatove kompanije u Srbiji.

„Mislim da kompanija FCA u Srbiji ima svetlu budućnost. Jedini problem koji to može pomračiti je odlazak stručne radne snage koji traje godinama. Svi željno očekujemo novi model automobila, ali treba imati na umu da je to investicija od nekoliko stotina miliona evra a u toku je velika ekonomska kriza, koju je pandemija samo pojačala“, rekao je Stanić.