Samo da se džinovski (po veličini resora) ministar ne preigra. Ako već nije. Pa ne pomisli da je pronašao „čarobnu formulu“. Da se privredom može komandovati ex katedra. Za stolom iz Nemanjine. Ministar smisli, drugovi, prihvate, parlament izglasa, svi ima da slušaju i sprovode. I svima ima da bude bolje. Samo da se pridržavaju komandi.
Samo, kad bi to moglo. Da može, još bi model komandne ekonomije „baćuške“ Josipa Visarinoviča bio živ i zdrav. Umesto što se izučava u ekonomskim doktrinama. Kao primer propadanja i entropije.
Iako je ministar osvedočeni liberalni ekonomista (setite se „Ekonomije destrukcije“), svidelo mu se „komandovanje“. Prvo se umešao u „lokal“. Uzeo posao lokalnim poreskim administracijama i odbornicima. Pa „seču propisa“ premestio na lokal. Zašto postoje onda oni „dole“. Ako im se tarife lokalnih taksi određuju u Beogradu. (Možda ustvari uopšte i ne postoje. Čim se lokalne koalicije određuju u Nemanjinoj).
Pa je onda gašenje i pripajanje banaka uređeno zakonom. Što u funkcionalnom smislu možda i nije loše, ali gde su tu organi banke, akcionari, deponenti. Šta ako neće, ili možda ne bi hteli. Zar može zakon određivati šta će ko raditi sa svojim novcem i akcijama.
Sad se najavljuje (istina od 31. marta, dakle za pet meseci i samo za potraživanja i obaveze od prvog aprila) zakon o obaveznim valutnim rokovima za plaćanje faktura – država 45 dana, privreda 60 i Fond zdravstva 90 dana. Zbog porazne činjenice da je prosečna valuta plaćanja u Srbiji 134, u okruženju 69, a u Nemačkoj 40 dana. Super, vreme je da se i država konačno počne ponašati kao regularni učesnik u ekonomskim tokovima. (By the way, bilo je krajnje vreme da i država počne plaćati kamate kad na vreme ne izvrši povraćaj PDV-a, i za tu novinu, ministra treba javno pohvaliti). Plati na vreme, ili plati zateznu kamatu. Da će poverilac moći da se direktno naplati sa računa „budžetlija“ kad prođe 45 dana, teško je verovati. U „eri“ sveopšte borbe protiv javne potrošnje, ne da niko nije otpušten (dok je u isto vreme u privredi bez posla ostalo blizu 600.000 zaposlenih), već se bogami i primalo. Pa će sad, preko noći, država platiti „putarima“ a plate zaposlenih „staviti na čekanje“.
Ali neka o tome brine država. Bilo je krajnje vreme da isti zakoni i norme važe za sve. Međutim, kako država može „narediti“ dvema privatnim firmama, kad će i da li će uopšte jedna drugoj platiti. To ne može biti predmet zakona, već međusobnih ugovora (možda eventualno i nekih preporuka koje će potpisati udruženja poslodavaca) i sudova, ako se probijaju ugovoreni valutni rokovi. Nije kod nas problem (za ona 134 dana) zakon, već opšta privredna stagnacija i nelikvidnost, a još više neefikasnost sudova. Naravno i privilegovani položaj države u obligacionim odnosima (što ministar sa pravom, namerava da eliminiše).
Ne verujem da postoji zemlja u kojoj državni zakon određuje kad ko kome najkasnije mora da plati. Zar se time ne narušavaju dve ekonomske „svetinje“ – privatna svojina i ugovor kao saglasnost dve autonomne volje. Ministre, bolje je za Vas da ne zalazite u „tuđe“. Propisujte državi i preporučujte privredi. Drugačije neće uspeti. Niko nije, pa ni „brkati baćuška“ uspeo da komanduje ekonomiji.
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
