Stojiljković: Posle korona virusa sledi ekonomska kriza, teško vreme za radnike

Njegovu poruku prenosimo u celosti:

„Drage koleginice i kolege, poštovane građanke i građani Srbije,

Ovoga Prvog maja neće biti ni protesta ni kolektivnog roštiljanja. Preterano je reći da, posle pandemije korona virusa, više ništa neće biti isto, ali ovo je sigurno kraj mlakoj, prigodnoj retorici i rutinski postavljenim zahtevima na prvomajskim šetnjama. Kraj je i fingiranog socijalnog dijaloga i poruka podrške “svetlom rukovodstvu” sa sednica na kojima dijaloga i dogovora nije bilo, jer kao pre neki dan – ni same sednice nije bilo.

Po svemu sudeći, pandemiji će slediti ozbiljna ekonomska kriza koja će, sa promenljivim recesionim intenzitetom, potrajati. Na ispitu i probi će se, bukvalno, naći naša svakodnevica: od navika i ponašanja do radnih odnosa.

Otvoreno govoreći, u krizama stvari po radnike i sindikate lako mogu biti još gore. Pandemija je odličan izgovor za već prisutnu recesiju, trgovinske ratove, decenijsku stagnaciju plata zaposlenih, uz paralelno ekstremno bogaćenje magnata koji onda kupuju medije, političare i takozvanu stručnu javnost. Protiv pandemije ne možete ni štrajkovati ni glasati. U takvoj stvarnosti, u kojoj si sretan što imaš kakav-takav posao, nostalgično zvuče priče o bezbednom i dostojanstvenom radu i zaradama, a onda i o penzijama od kojih se može pristojno žveti. Geslo „ćuti i budi zadovoljan što imaš kakav-takav posao i što te preterano ne maltretiraju“, sa ponovo raširenim strahom od gubitka posla – ima sve širu primenu.

U takvom svetu, sindikata nema ili su oni dodatni osigurači vlasti i poslodavaca, sa prvenstvenim zadatkom da neutrališu povremene izlive besa radnika i marginalizuju oblike njihovog samoorganizovanja. Umesto protesta sa radikalnim zahtevima, na delu je razmena selfija sa šetnji i “iventa” upriličenih povodom važnih datuma.

Na drugoj strani, najborbeniji i najbolji smo uvek kada je najteže i kada se to najmanje očekuje. Zato ne pristajemo na ugrožavanje zdravlja zaposlenih u Juri i otpuštanja sindikalca u jagodinskom Vabicu. Uz solidarnost i borbenost, i inat je naša osobina. Ovih dana, u Nezavisnosti smo došli do predloga o izlasku iz krize i održivom razvoju koji teško da, u vremenima ogromnih nepoznanica čak i o dubini i trajanju krize, može biti racionalniji i obuhvatniji. Najkraće, po nama država mora biti i socijalno odgovorna i razvojno uspešna – ona mora raditi u interesu svojih sopstvenih građana.

No, dokumenti su tek mrtvo slovo na papiru ako se za njih ne zna i ukoliko se nema snage da se drugi ubede ili nateraju da ih prihvate. Zato nam, pored pravde i solidarnosti, očajnički trebaju sloboda medija i demokratija. Kada smo, pade mi na pamet, u medijima videli ravnopravnu raspravu predstavnika rada, vlasti i kapitala? Političari su ljudi posebnog kova – oni  znaju šta narod i radnici žele iako ne razgovaraju sa njima. Zapravo, oni nas preziru i drže za pokorne budale, što smo mi svojim ćutanjem, ali i previše pristojnim reakcijama – i zaslužili.

Više se nema kud. Na stub srama ćemo staviti svakog poslodavca koji otpušta radnike a da nije učinio sve, uz pomoć države, da ih zadrži. Osudićemo svako slugeranjsko ponašanje i beg od javne reakcije među sudijama, ljudima u javnoj upravi, medijima i akademskoj javnosti. Jadni su oni koji znaju a ćute ili, čak, lažu iz interesa.

Na stub srama ćemo staviti svaku politiku i stranku koja se servilno ponaša prema stranim kompanijama koje ne poštuju elementarnu radnu zaštitu i prava zaposlenih, one koji bi sve da rasprodaju, a da na pozicije postave svoje poslušnike i mediokritete. Najgora pretnja onima koji su okupirali državu je da na izborima glas naš videti neće i da im nijedan zakon i uredba neće proći ćutke. Naše poverenje se mora zaslužiti na delu.

Za povratak u normalnost niko se ne može izboriti sam. Nezavisnosti su ponovo neophodni partneri u borbi za dostojanstveni rad koga, ne zavaravajmo se, neće biti bez demokratskih promena. Posebno apelujemo na solidarnost unutar i između sindikata. Došlo je vreme da se vidi ko su, od onih koji se tako zovu, zaista sindikati – oni koji žive od članarine i donose svoje odluke, vođeni sopstvenim razlozima i pameću, a šta su tek imitacije napravljene da servilno služe interesima gazda, neretko bivajući direktno na njihovom računu.

Misija sindikata nije da poraze učine snošljivijim. Vreme je da počnemo da dobijamo utakmice i prvenstva. U ovom trenutku nema prečeg cilja od zaštite zdravlja i sigurnosti radno angažovanih.  Na duži rok na najmanju moguću meru moramo svesti gubitak poslova, pad zarada i sprečiti narušavanja radnih prava. Polažemo ispit za koji nema dodatnog, popravnog roka.

Pridružite nam se!“