Štrajk, Francuzi i mi

Podsećanja radi, duga istorija radničkih borbi za svoje ključno, civilizacijsko dostignuće ima opšte pravo glasa i širenje ljudskih prava na ekonomsko i socijalno polje. Šta god o njima mislili, sindikati su i danas ključni garant da nećemo ponovo završiti u svetu perverznih nejednakosti – „klimatizovanog Rimskog carstva“ u kome se ogromna većina ni za šta ne pita i sve otvorenije smatra suvišnom.

Istovremeno, u doba digitalizacije i robotizacije nema gotovo nikakvog smisla govoriti o štrajkovima ako ne mislimo na one političke koji ciljaju vlast i javne, državne politike. Podrazumeva se da su to i štrajkovi solidarnosti u koje se uključuju i oni koji ne pripadaju određenoj kompaniji ili privrednoj grani.

NOVA KRIZA, STARA REŠENJA: U krizno vreme štrajkovi su, bez obzira da li se radi o protivljenju produženju radnog veka ili smanjenju realnih zarada, pretežno tek izraz defanzivnog, kolektivnog nastojanja da se prekidom rada spreče promene na gore. Troškovi života rastu, inflacija je na višedecenijskom maksimumu a zarade gube svakodnevnu bitku sa računima za hranu, gorivo, energiju i rastućim hipotekama i rentama.

Povratak stagflacijske krize posle gotovo pola veka prosto tera na podsećanje kako i na čiji račun je razrešena prethodna slična kriza. Pouke i naravoučenija kako se sličan scenario ne bi opet ponovio je nedavno sjajno izvukao Nebojša Katić.

Inflacija je tada eliminisana rastom kamata i dubokom recesijom. Rast inflacije, velikim delom izazvan takođe skokom cena energije, ponudio je uverljiv izgovor za obračun „s razmaženim“ radnicima. Masovna otpuštanja i beda pomogli su da se radnici disciplinuju, sindikati desetkuju, i da se uđe u zonu stabilnosti koja je počivala na višedecenijskoj stagnaciji prihoda radništva i srednjih slojeva.

I tada i danas, bitno je da se fiskalna politika nikako ne koristi za suzbijanje inflacije. Pogotovo je važno da se ne povećavaju porezi na profit korporacija ili porezi bogatima iako i oni imaju antiinflacioni efekat. I kada se porezi privremeno podignu, promene su marginalne a poreske rupe dovoljno velike da neutrališu porast stopa. Rast kamatnih stopa je dovoljan da se problem reši – recesijom. Radnici suočeni sa pretnjom gubitka posla pristaće na kraju i na plate koje gube trku sa rastom troškova života.

U Srbiji, u poslednje tri decenije, drama propadanja radništva i sindikata, ali i krize društva, mogu se prikazati u tri hronološki povezana čina. Prvi opisuje proces propadanja prekriven pozivom na patriotizam. Drugi predstavlja demokratsko uvođenje kapitalizma kroz pljačkašku privatizaciju i sa ekstremnim epizodama štrajkova glađu i blokiranja saobraćajnica. Treći, aktuelni čin prikazuje kako neoliberalna populistička vlast nastoji da kroz servilnost prema stranim investitorima te politički klijentelizam i partijsko zapošljavanje u javnom sektoru pacifikuje svaki otpor zaposlenih kao i autonomnih sindikata, kreirajući njihove surogate. Kakvi tragovi ostaju iza priča o Fiat Krajsleru ili EPSu?

U Srbiji zato slike iz Francuske – protestne šetnje i masovni odaziv radnika i građana zajedničkom pozivu sindikata – prate zajedljivi komentari na račun razlika između njihovih i naših sindikata, ali i u borbenosti i solidarnosti nas i Francuza. Tri su osnovna razloga naših razlika, odnosno odgovora koji mogu voditi delatnijoj sindikalnoj praksi i našem kvalitetnijem životu.

Prva ključna razlika je u nivou kulture solidarnosti i spremnosti na aktivnu podršku. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se tamo bar dve trećine birača protivi promenama, odnosno podržava sindikalne zahteve. Milioni Francuza spremni su i da izađu na ulice. Agencije su izvestile da su ogromne mase ljudi marširale gradovima širom Francuske javno osuđujući vladin predlog reformi. Preduzeća su proglasila prekid rada, rafinerije prekinule isporuke, stao je javni prevoz, škole obustavile nastavu… Još važnija je međugeneracijska solidarnost – ispred škola proteste su organizovali učenici a sa štrajkačima su se javno solidarisali i studenti.

U Srbiji pak štrajkovi umiru u anonimnosti i izolaciji, bez aktivne podrške čak i ljudi iz iste grane i profesije – novinara, primera radi. Borbenom duhu i tradiciji solidarnosti treba dodati i svest o različitim klasnim interesima koje ne mogu nadjačati nikakvi narativi o nacionalnom jedinstvu, iako Francuzima niko ne može negirati izrazitu nacionalnu samosvest.

KLINIČKA SMRT LEVICE U SRBIJI: Demokratskoj kulturi treba dodati i svest o potrebi, u kritičnim stanjima, akcionog jedinstva u razlikama unutar inače fragmentirane sindikalne scene i levog političkog spektra. U trenutku kada Makron nema potrebnu većinu u parlamentu neophodno je jedinstvo – od leve Nepokorene Francuske Melanšona do neoliberalnih socijalista. Klinička smrt levice u Srbiji, retka i tek formalna saglasnost sindikata i sklonost da se za vlast glasa i ne talasa, traži rašćišćavanje terena i radikalne promene.

Treće, ne radi se samo o moralnim apelima nego i o organizacionim i koalicionim kapacitetima sindikata i posledičnoj sposobnosti nuđenja alternative. U slučaju penzionih reformi i stvorenog mnjenja da su one nužne zbog starenja stanovništva od ključne su važnosti kontraargumenti tezi o neodrživosti penzionog sistema. Francuski sindikat SŽT ukazuje da zaposleni (fakultetski obrazovani) koji imaju dugu obuku i manje radnog staža ni sada ne idu u penziju nužno sa 62 a da je, na drugoj strani, i to predugo za tekstilnu radnicu koja je počela da radi sa 18.

Najviše se može uštedeti ne produženjem radnog veka nego ulaganjem u prekvalifikakacije i održivu zaposlenost ranjive grupe zaposlenih između 50 i 60 godina starosti. Pored toga, penzije moraju obezbediti pristojnu starost. „Mi stvaramo bogatstvo ove zemlje, na nama je da odlučimo i omogućimo dobru penziju sa 60 godina od najmanje 2.000 evra bruto“, izjavila je Ketrin Pere, sekretarka SŽT. Istini za volju, demografska situacija u Francuskoj je nešto povoljnija a i, suprotno raširenom stereotipu, Francuzi su produktivniji od radoholičnih Nemaca.

Da bi se finansirala reforma po ovom sindikalnom modelu, čija se cena procenjuje na 100 milijardi evra, moraju da se povećaju prihodi od doprinosa po osnovu rada, što treba uraditi na principima solidarnosti. Od 1982. udeo plata u dodatoj vrednosti opao je za 8,7 poena što je ekvivalentno 112 milijardi evra. SŽT smatra da država mora ukinuti neopravdana oslobađanja od doprinosa, na primer državne pomoći kompanijama.

Predlaže se i povećanje penzijskog doprinosa na neto dividende, povećanje plata za pet procenata čime bi se kroz nominalno veće doprinose oslobodilo još novca za penzionu granu. Takođe, predlaže se smanjenje radnog vremena na 32 sata sedmično što bi dovelo do otvaranja 1,7 miliona novih radnih mesta, a time „generisalo 13,6 milijardi evra u penzijskim doprinosima“ (www.nezavisnost.org, 2023). Zaključak se prosto nameće – nije dovoljno samo protestovati, treba ponuditi održivu alternativu.

POGLED U (NEVESELU) BIDUĆNOST: Nakon dobrih godina svet se suočava sa dugotrajnom stagflatornom, dužničkom krizom. Povratak protekcionizma i opasno udaljavanje Kine i Amerike vode u balkanizaciju i fragmentaciju globalne ekonomije (Nuriel Rubini). Dodatno, proboji u razvoju veštačke inteligencije mogu zatvarati sve više radnih mesta. Slabijoj strani sveta rada potrebnija je nego ikad alternativna razvojna strategija, koja uključuje i skraćenu radnu nedelju i dostupne univerzalne javne usluge.

„United we stand! Divided we beg!“ („Ujedinjeni stojimo! Podeljeni molimo!“) Ova krilatica nastala u SAD pre 150 godina da bi promovisala udruživanje i solidarnost radnika, aktuelnija je nego ikada. Ponovo se jasno vidi da klasnokompromisne forme delovanja sindikata poput socijalnog dijaloga i kolektivnog pregovaranja, bez snažnog političkog uticaja i kontramoći protesta i štrajkova, nemaju veće efekte od moljakanja milostinje.

Autor je politički sociolog