Stranci na „državnim“ gradilištima rade na crno

Pre mesec dana, indijski radnici koje je uposlila firma GP Nikolić iz Kraljeva su tek posle medijskih napisa i višednevnog štrajka u centru ovog grada dobili zaostale zarade i vraćeni su kućama.

Iako je dobar deo radnika koje je inspekcija poslednjih godina zaticala bez radnih dozvola bila uposlena na državnim poslovima – koridoru ili izgradnji stanova za pripadnike bezbednosnih službi, država se nije oglasila.

Kao ni sudstvo, te se većini prekršajnih i krivičnih prijava ne može ući u trag.

Samo u periodu između 2013. i 2017. protiv poslodavaca u ovom sektoru je podneto 119 krivičnih prijava, a samo tri su bile osuđujuće i šest uslovnih, kažu za Danas u UGS Nezavisnost pozivajući se na podatke inspekcije rada.

Od ukupnog broja prijava, 20 odsto njih je odbačeno, dok za polovinu predmeta inspekcija rada nije imala podatke o njihovom daljem statusu.

Kada se radi o novčanim kaznama u prethodne dve godine ništa nije bolja situacija, jer jedva da je 20 odsto tih kazni naplaćeno.

„Samo u poslednje tri godine imali smo 50 smrtnih slučajeva na gradilištima, 1.000 teških povreda i ono što je bitno reći jeste da je u 30 odsto slučajeva u pitanju rad na crno“, napominje predsednik građevinskog sindikata UGS Nezavisnost Saša Dimitrijević.

Poseban akcenat u poslednje vreme je na strancima, jer su poslodavci u nedostatku domaćih radnika, koji su i danas uprkos krizi ostali po gradilištima u Evropi – angažovala jeftiniju radnu snagu, najčešće iz Turske, Severne Makedonije, ali i iz Indije, Pakistana, Rumunije.

U bledim reakcijama na otkrivanja rada na crno, nadležni iz državnih organa su se na to što se prava radnika iz inostranstva ne poštuju, pozivali na Zakon o zapošljavanju stranaca.

„Veliki problem je to što su kod nas propisi u koliziji jedan sa drugim, imamo Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu koji jasno kaže šta znači angažovati radnike, koja su njihova prava i obaveze i to važi za sve jednako“, napominje Dimitrijević.

Iako se na sva zvona priča o borbi protiv sive ekonomije u praksi je situacija drugačija.

Nakon akcije inspekcije rada krajem jula kada je pronađeno na desetine radnika bez dozvole na izgradnji stanova za pripadnike bezbednosnih službi, ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović zahvalila se inspekciji rada na nadzoru i tome što je „doprinela da uslovi rada budu bolji, a radnici maksimalno zaštićeni“.

Ona je tada rekla i da samo „zajednički rad svih institucija, maksimalna odgovornost izvođača i samih radnika mogu da doprinesu većoj bezbednosti radnika na gradilištima“.

Nažalost, na ovakvim saopštenjima zahvalnosti očigledno se u velikom broju slučajeva borba sa radom na crno u Srbiji i završava.

Saradnik Instituta za uporedno pravo Mario Reljanović kaže da u Srbiji trenutno imamo poplavu radnika koji su navodno angažovani na osnovu Zakona o zapošljavanju stranaca što je, kako kaže, skandalozno.

Svi se, napominje on, pozivaju na taj Zakon, ali niko nikada nije rekao i na koji član tog Zakona.

„Ako pogledate oba Zakona, i onaj o radu i o zapošljavanju stranaca, videćete da svi zaposleni moraju da rade po istim pravilima. Imali smo situaciju sa indijskim radnicima u Kraljevu gde je vlasnica te firme otvorila novu firmu u SAD i radnike iz Indije preko te američke dovela u Srbiju da rade, a ugovor potpisala sama sa sobom“, kaže Reljanović.

Ti radnici su, napominje dalje on, došli u Srbiju da rade i kada se pojavio problem sa zaostalim platama, i time da im nisu obezbeđeni uslovi za rad i boravak, inspekcija zaključuje da je za njih zadužena američka inspekcija koja u tom trenutku ni ne zna da ti radnici postoje.

„Kada pronađete radnike bez dozvole na gradilištu, trebalo bi da se to gradilište zatvori, što se kod nas ne dešava, tamo gde su zatečeni radnici bez dozvole trebalo bi da usledi prekršajna prijava, zabrana rada i deportacija tih radnika, tako je svuda u svetu“, ističe Reljanović.

U Srbiji se, napominje on, dešava da se poslodavci brane time da su pokrenuli postupak za dobijanje radne dozvole.

„Zatim, imamo to da se više od polovine prekršajnih prijava obustavlja zbog zastarelosti, što je apsurd. Jedno je kada ne možete da dostavite poštu fizičkom licu, ali sasvim drugo kada se radi o pravnom licu, koje ima svoje sedište, zna se gde je. Problem je i to što se poslodavci sankcionišu iznosima nižim od minimalne prekršajne kazne. Ako je kazna za neki prekršaj 50.000 dinara, poslodavac će dobiti da plati 5.000 dinara. Kazna im se umanjuje uz obrazloženje da poslodavac nije ranije učinio sličan prekršaj“, ističe naš sagovornik.

Reljanović kaže kako ima primera da protiv jednog poslodavca postoji čak 20 različitih prekršajnih prijava i da će on za svaku dobiti nižu kaznu uz obrazloženje da ne postoji nijedan spor protiv njega.

„Najviše u svemu zabrinjava to što je država Srbija odlučila da manjak radnika reši tako što će dovesti strance, a ne tako što će poboljšati uslove rada ovde ne bi li zadražala domaće radnike“, naglašava Reljanović.

Reljanović: Država izbušila rupu u Zakonu

Mario Reljanović kaže da je država svojim tumačenjem Zakona o zapošljavanju stranaca ustvari izbušila rupu u zakonu, iako ta rupa u odredbama ne postoji.

„Zakon jasno kaže da su pravila za zapošljavanje ista za sve i za domaće i za radnike iz inostranstva. Postoje izuzeci, a to je kada se radi o diplomatskim predstavništvima i kada se potpisuju međudržavni sporazumi, kakve smo imali u slučaju sa kineskim firmama, kada se gradio most Borča-Zemun ili putevi. To su izuzeci koji su legalni, u svim ostalim situacijama taj Zakon nalaže ista prava za sve radnike i ne može se pozivati na zakone bilo koje druge države“, ističe Reljanović.