Strani investitori ne gase fabrike zbog Srbije, nego zbog krize u svojim zemljama: Ljubodrag Savić o slučajevima poput Džinsija

Strani investitori ne bi odlazili iz Srbije, kako je Savić rekao za Betu, da njihovo poslovanje zavisi isključivo od Srbije jer je među zemljama koje su dale najbolje uslove za rad tih fabrika.

„U Srbiji se strani investitori prilično udobno osećaju zbog činjenice da je cena električne energije i gasa među najnižima u Evropi, kao i cena radne snage, ubrzano se radi i infrastruktura i dobijaju subvencije i svaku drugu vrstu pomoći, čak i onu koja nije predviđena merama za privlačenje investitora, tako da oni nemaju mnogo razloga da odu“, rekao je Savić.

Dodao je da odlaze uglavnom oni kojima je istekao rok za primanje subvencija, ili je to posledica činjenice da su njihove matične kompanije zapale u krizu, ili se smanjuje tražnja za njihovim proizvodima.

Od 2018. godine otišlo je desetak stranih investitora iz Srbije tako što su zatvorili fabrike, većina njih je ostala dužna radnicima i državi, a neke od njih su o tome ovih dana radnike obavestili SMS porukom, kao poslodavci turske tekstilne fabrike u Leskovcu Džinsi koja je zapošljavala 450 radnika.

Ranije su fabrike zatvorili Geoks, Šinvon, Berteks, Simit, Spilit i sve one su zapošljavale desetine i stotine radnika.

Savić je rekao da ono što je najgore je to što će tendencija zatvaranja fabrika biti sve izraženija zbog krize u zemljama iz kojih su došli njihovi vlasnici.

„Ne očekujem masovan odlazak stranih investitora, ali će svakako otići još neki vlasnici fabrika kojima je istekao rok za primanje subvencija za zarade“, rekao je Savić.

Dodao je da su subvencije uglavnom ravne iznosima za troškove plata za, najčešće period od tri godine, „što nigde nema“.

Za neke investitore, prema njegovim rečima, nisu dovoljne ni sve te privilegije jer matična kompanija ne radi punim kapacitetom zbog krize u njihovoj zemlji.

Te kompanije, kako je rekao, posluju kampanjski, po sistemu kada je tržištu potreban njihov proizvod, rade dan-noć, posle toga radnici čekaju na novu narudžbinu (tako je radio i Fijat) i ne plate to kao noćni rad, već rasporede sate na dane kada nemaju posla.

„Ne rade možda sve fabrike po tom principu, ali većina radi. Gde to ima, u evropskim zemljama to nije moguće, ali je u Srbiji i drugim ‘Srbijama’ moguće“, rekao je Savić.

Neki investitori iz tekstilne industrije, prema rečima Savića, nisu ni došli da ostanu, već da iskoriste subvencije za zarade koje su veliki trošak, a poslednje će otići fabrike čiji su proizvodi visoke tehnologije.

Na pitanje da li su subvencije stranim investitorima bila pogrešna ekonomska politika, Savić je rekao da nije jer nije bilo druge alternative.

„Domaći privrednici objektivno ne mogu da razvijaju industriju i da hoće jer je skupo napraviti novi proizvod, pošto treba naći radnu snagu, kupiti tehnologiju, zadužiti se i ako sve to uračunaš, konstatuješ da Kinezi to prave dva puta jeftinije jer je proizvodnja masovnija, a radna snaga jeftinija nego u Srbiji“, rekao je Savić.

Industrija u Srbiji je, prema njegovim rečima, svesno uništavana, a i Evropa je takođe napustila industrijalizaciju, osim delimično Nemačka, po principu neoliberalne mantre da treba kupiti tamo gde je jeftinije, a konstatovali su da je sve jeftinije u Kini.

Sada i Nemačka, kako je rekao, pravi plan za novu industrijalizaciju, ali je činjenica da su zakasnili i da su ušli u poslednji vagon voza, a da se dođe do prvog vagona gde je Nemačka bila pre Kine, treba dosta vremena.

Dodao je da je politika Evrope bila da se bavi bankarskim, IT i turstičkim uslugama, a industriju je prepustila Kini.

I Srbija se, kako je rekao, olako odrekla industrijalizacije iako je ranije svaki grad imao četiri-pet velikih preduzeća koja su izvozila značajnu vrednost, a na njihovim lokacijama su sada nikli ili stanovi ili marketi.

Neko bi, bar moralno, rekao je Savić, trebao da odgovara zbog toga što je prepušteno da se velika preduzeća sama bore za opstanak, bez ikakve pomoći, posle sankcija i velike ekonomske krize.

„A Srbija je imala jednu od najbrže razvijajućih industrija u Evropi 20-30 godina prošlog veka, prosečna godišnja stopa rasta industrije od 1953. godine do 1988. godine je bila 7,5 odsto. To je bila prava visoka stopa rasta“, rekao je Savić.

Istakao je da „nije srećan zbog dolaska stranih kompanija“, ali drugog izbora nije bilo i to je bila jedina, realna opcija koja je omogućila da ljudi dobiju kakav-takav posao.

Stanje u tim kompanijama, prema njegovim rečima, nije dobro, radnička prava se ne poštuju, ali boljeg rešenja nema.

„Neki radnici na jugu Srbije, koji su se zaposlili u stranim fabrikama rekli su ovih dana da su posle 15 godina dobili prvi novac“, rekao je Savić.