Strani kapital „isisava“ novac i destabilizuje platni sistem naše zemlje, s obzirom na to da strane firme iznesu iz Srbije oko tri milijarde evra godišnje, tvrdi novosadski analitičar Ivan Radenković.
Do takvog zaključka došao je analizirajući zvanične podatke Narodne banke Srbije, Ekonomskog instituta Beograd, Republičkog zavoda za statistiku i Godišnjeg biltena javnih finansija. Autor studije „Direktne strane investicije u Srbiji“ smatra da strani novac služi sebi, a da je „vizu“ za ulazak stranog kapitala dao Ustav iz 2006. godine.
– Sektorska struktura ne postoji, nema plana, sve se svodi na „daj kredit, uzmi kredit“ tako da je strani kapital uleteo na nebranjeno tlo i sebi prilagođavao uslove. Sve strukture vlasti u prethodnih 20 godina, oličene u Vladi Srbije, direktno su, u cilju privlačenja stranih investicija, radile na stvaranju uslova za eksploataciju stanovništva. Pored toga što su već položeni temelji klasne redistribucije društvenog bogatstva, uz jasnu sliku o tome ko su tranzicioni gubitnici, klasna reprodukcija na osnovu niske akumulacije i izuzetno niskog nivoa nacionalne štednje vrši pritisak na vladu da učini sve moguće ustupke stranom kapitalu. Političkoj eliti ovo ide u prilog, baš kao i stranim investitorima, koji će ostati na nekom tržištu samo ako su nadnice niske, ili niže nego u drugim zemljama. U vazduhu se uvek oseća „zlokobna“ i stalna pretnja stranih investitora da će proizvodnja biti preseljena. Zbog toga država pronalazi nove i dodatne ustupke investitorima – objašnjava Radenković.
Prema njegovim rečima, u periodu od 2003. do 2016. godine u Srbiji je oko 25.000 ljudi godišnje gubilo posao. Istovremeno, potencijal stranih direktnih investicija za zapošljavanje pokazao se prilično ograničenim, i to ne samo zato što nije bilo dovoljno grinfild investicija, već i zbog dominantnog modela investiranja kroz privatizaciju. Procenjuje se da je oko 70 odsto stranih investicija ušlo kroz privatizaciju.
– Možemo samo uslovno da govorimo o novim radnim mestima koje strani direktni investitori otvaraju, pošto se u stranim kompanijama otvori između 4.000 i 5.000 radnih mesta, ali istovremeno u domaćim firmama bez posla ostane od 5.000 do 10.000 ljudi. Državne subvencije omogućavaju stranim investitorima da gotovo besplatno zaposle ljude na period od tri, ili više, godina. Ilustrativan je primer tekstilne industrije, gde udeo radne snage u kalkulaciji finalnog proizvoda čini od 65 do 80 odsto veleprodajne cene. Prema tome, ako prve tri godine investitor ništa ne ulaže u radnike, onda on može da snizi cenu proizvoda za 20, 40 ili 50 odsto i da tako uništi konkurenciju na tržištu. Moglo bi se reći da je Srbija, već godinama unazad, suočena sa masovnim dampingom u tekstilnoj industriji – kaže Radenković.
A šta je u Srbiji strani kapital, posebno je pitanje, s obzirom na to da se i srpski tajkuni, čije su kompanije registrovane na ostrvima poreskog raja, kao i na drugim egzotičnim destinacijama, pojavljuju u ulozi stranih investitora.
– Ta raštrkanost biznisa na globalnom nivou zamagljuje realnu sliku i otežava da se sve te kompanije prepoznaju kao povezani delovi neke mreže. Pomenuću primer drogerije Lili. Ako se prati putanju novca, onda bi se, bar prema zvaničnim podacima, moglo zaključiti da je sedište te drogerije u Panami. Ali je sasvim moguće, ukoliko pratimo putanju novca iz druge države, da se sedište lanca Lili nalazi u nekom drugom poreskom raju – ističe Radenković.
Prema proceni našeg sagovornika u trenutku kada subvencije počnu da se smanjuju, strani investitori će početi da izmeštaju proizvodnju na neku atraktivniju destinaciju, dok će za gubitak na hiljade radnih mesta srpska vlada, verovatno, kriviti lenje radnike.
– Primarni razlozi za investiranje u državi poput Srbije su niski troškovi rada, zbog ogromne ponude radne snage, deindustrijalizovana ekonomija sa uništenim investicijama u osnovna sredstva, niska akumulacija, atraktivne poreske olakšice i pogodnosti kojima država „časti“ strane investiture. Tu, pre svega, mislim na direktne gotovinske transfere, besplatno zemljište, preferencijalne cene električne energije. Kada toga ne bude, neće biti ni investitora – smatra Radenković.
Naš sagovornik je uveren da se Srbija nalazi u začaranom krugu time što pokušava da održi ekstremno niske poreze na profit, zatim oslobođenjem investitora plaćanja poreza u periodu od 10 godina, tolerišući utaje poreza, uzdržavajući se od kontrole transfernih cena, kao i izdašnim subvencijama. Istovremeno, strani investitori manipulišu poreskim bilansima i napuštaju Srbiju s neoporezovanim profitima. Popravke javnog sektora se ostvaruju smanjenjem potrošnje, dok se deo nacionalnog dohotka, koji se stvara na osnovu dominantne politike štednje, ne usmerava u nove investicije.
„Korisne“ subvencije
Jedan od primera tzv. korisnih subvencija jeste kineska kompanija Mei Ta, koja je 2016. potpisala ugovor sa srpskom vladom i aplicirala za subvencije. Ta kompanija se ugovorom obavezala da će u prvoj godini zaposliti 40 radnika, dok su bruto plate određene u rasponu od minimalne zarade pa do 20 odsto više, što je u proseku iznosilo 282 evra mesečno. U 2021. godini, kada se završava petogodišnji investicioni ciklus i prestaju ugovorne obaveze, Mei Ta trebalo bi da ima 770 zaposlenih, za koje plaća poreze i doprinose u ukupnom iznosu od 3,2 miliona evra. Na kraju investicionog ciklusa, ukupno ulaganje države iznosiće 21 milion evra, dok će ukupna suma plaćenih poreza i doprinosa za isti period iznositi samo 10,1 miliona evra. Ispada da investitor ima potpuno besplatnu radnu snagu plus višak od 10,8 miliona evra.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
