Za dve godine broj stranaca na radu u Srbiji više nego udvostručen – šta o ovom trendu kažu stručnjaci?

Stručnjaci smatraju da je to trend koji će se nastaviti, ali različito gledaju na razloge porasta izdatih radnih dozvola stranim radnicima.

Prema podacima Ministarstva za rad i zapošljavanje, Nacionalna služba za zapošljavanje je u 2023. godini izdala ukupno 50.397 dozvola za rad stranim državljanima u Srbiji.

Ta brojka predstavlja povećanje od 43 odsto u odnosu na 2022. godinu, kada je izdato 35.180 dozvola za rad strancima.

Da ta brojka raste velikom brzinom, pokazuju podaci iz 2021. godine kada je broj izdatih dozvola bio 23.662.

Kada se uporede ti podaci, vidimo da je za samo dve godine broj izdatih radnih dozvola stranim državljanima u Srbiji porastao za čak 113 odsto.

Da će se taj trend nastaviti najavio je nedavno i ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić, koji je kazao da veliki broj infrastrukturnih projekata u našoj zemlji, znači da će biti potreban veliki broj radnika, odnosno da će Srbija morati da uvozi radnu snagu.

Pored toga, svedoci smo i različitih primera gde strani poslodavac u Srbiji zaposli radnike iz trećih zemalja uz ekstremno loše uslove.

Pa smo tako imali slučaj vijentamskih radnika u kompaniji Linglong kod Zrenjanina, gde je 500 radnika bilo prisiljeno da radi u fabrici, koja je u kineskom vlasništvu.

Fabrici su se pripisivali problemi poput trgovine ljudima, kao i uslova za rad koji više liče na zatvor.

Ipak, nedugo posle tog slučaja, danas se pojavila priča na portalu VOICE, gde radnici iz Indije tvrde da su ih noćas napali kineski menadžeri iz kompanije Linglong.

„Ljudi iz kompanije su loši. Tukli su nas“, rekli su radnici iz Indije.

Ipak, profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko za Danas kaže da treba razlikovati dve grupe, u jednoj su oni radnici koje zapošljavaju naše firme, a u drugoj su oni koje zapošljavaju strane firme u našoj zemlji.

„Ovi iz druge grupe mogu da angažuju ljude iz svojih zemalja ili iz drugih zemalja preko nekih agencija i tu dolazi do sukoba između domaćeg radnog zakonodavstva i pravila onih koji zapošljavaju te radnike. To su uglavnom velike kompanije koje imaju neki ugovor sa našom zemljom i oni često zapošljavaju radnike iz trećih zemalja i onda je tu mogućnost naše inspekcije da interveniše između stranog poslodavca i stranog radnika sužena“, objašnjava on.

Arandarenko dodaje da naši poslodavci dovode strane radnike iz nužde.

„Kada oni zapošljavaju strane radnike, moraju da ih prijave i da dobiju dozvole za njih i moraju da ih dovedu u Srbiju, a to podrazumeva određene troškove. Oni to ne rade zato što vole, već zato što nemaju izobra, jer smo suočeni sa oskudicom radnika određenih kvalifikacija u određenim mestima“, ukazuje on.

Naš sagovornik smatra da će ovaj trend i dalje biti u porastu.

„To je nezaustavljiv trend, jer Srbija ima, s jedne strane takve demografske trendove, a sa druge strane izvestan privredni rast i rast zaposlenih. Sve je manje ljudi radnog uzrasta, a sve više radnih mesta, pa se to nadoknađuje uvozom radne snage“, pojašnjava Arandarenko.

Što se tiče domaće radne snage, dodaje da svake godine gubimo veliki broj ljudi radnog uzrasta.

„Godišnje u Srbiji ima oko 50.000 ljudi manje radnog uzrasta, jer onih koji izlaze iz radne snage sa 65 godina ima oko 120.000, a onih koji ulaze ima oko 70.000“, kaže on.

Naš sagovornik potvrđuje da je prisutan i aspekt emigracije, ali da je ona na stabilnom nivou, jer ljudi iz Srbije sada uglavnom privremeno emigriraju u zemlje Evrope na rad.

„Nestašica radne snage u Evropi je velika, uglavnom se tu ističu Nemačka i neke skandinavske zemlje, koje sve više uvoze radnu snagu. U centralnoj i istočnoj Evropi je situacija mešovita jer oni i uvoze i izvoze radnu snagu, a ta sudbina čeka i nas“, smatra Arandarenko.

On naglašava da mi nismo ekstremno ugrožena emigraciona zemlja.

„Na Zapadnom Balkanu imamo najmanje stanovništva koje je rođeno u Srbiji, a koje je emigriralo. Albanija ima 30 odsto stanovništva rođenog u Albaniji koje je sad izvan Albanije, BiH ima i više od toga. Srbija ima od 12 do 14 odsto, to nisu zanemarljive brojke, ali nisu ni toliko dramatične“, kaže on.

Sa druge strane, Zoran Mihajlović iz Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) napominje da priliv radne snage iz inostranstva leži u činjenici da je sve više ruskih državljana koji otvaraju i registruju mala preduzeća u Srbiji.

„To nije nikako posledica otvaranja novih radnih mesta zahvaljujući stranim investicijama“, naglašava on.

Mihajlović dodaje da jedan broj radnika dolazi da radi u građevini i uslugama.

„To su uglavnom Indijci, Vijetnamci, Pakistanci i radnici iz zemalja u kojima je standard mnogo niži nego kod nas“, objašnjava on.

To, prema njegovom mišljenju, znači da se i dalje radi na održavanju niske cene rada u Srbiji.

Mihajlović podseća da ti radnici često rade u lošim uslovima.

„Ovi radnici rade i žive u vrlo teškim uslovima, tipičan primer su Indijci koji su sada u Linglongu. Niti imaju platu niti su im uslovi za život normalni“, kaže on.

Predsednica UGS Nezavisnost Čedanka Andrić za Danas naglašava da oni kao sindikat godinama upozoravaju vlade i poslodavce da će politika niskih zarada oterati ljude iz Srbije, ali da su svesni i da to nije jedini razlog odlaska.

„Svuda u svetu imate migraciju radne snage i ona je razumljiva tamo gde imate deficit domaće radne snage. Ono šta ne sme da se dešava jeste da poslodavci u svojoj alavosti za profitom otpuštaju domaću radnu snagu i angažuju stranu samo kako bi im to bilo jeftinije za poslovanje“, ukazuje ona.

Andrić poručuje i da ne treba upadati u zamku i okretati radnike jedne protiv drugih, već podsticati solidarnost i sindikalno organizovanje kako bi se snažnije suprotstavili „nezajažljivim poslodavcima“.

„Kao sindikat zalažemo se da svaki čovek koji radi u Srbiji ima dostojanstven posao i da se na njega primenjuje Zakon o radu. Isto tako kao što mi tražimo da naši građani budu zakonski zaštićeni u inostranstvu, neophodno je zaštititi strane radnike u Srbiji“, naglašava ona.

Naša sagovornica poručuje da Zakon o radu i Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu moraju da se poštuju, a da vlast, koja ima sve instrumente sile da obezbedi poštovanje zakona, mora to i da radi bez kompromisa.

Tužilaštvo i sudovi, takođe, kako dodaje, moraju da rade svoj posao.

„Nažalost mi nismo u mogućnosti, po važećim propisima, da sindikalno angažujemo strane radnike, ali smo u više navrata reagovali prema nadležnim institucijama kada je trebalo inicirati inspekcijski nadzor ili druge mere kako bi se zaštitili strani radnici u Srbiji i to smo koordinirali sa sindikatima iz drugih zemalja i Međunarodnom konfederacijom sindikata“, podseća Andrić.

Odakle najviše dolaze strani radnici?

Čedanka Andrić navodi da je prema zvaničnim podacima, najveći broj stranih radnika i to njih 19.645, prošle godine došao iz Rusije.

„Ovde se u velikom broju radi o visoko kvalifikovanoj radnoj snazi, IT stručnjacima koji su u Srbiju došli uglavnom iz dva razloga – jedan je da bi izbegli sankcije Zapada prema ruskim firmama, a drugi su oni koji su iz Rusije otišli neslažući se sa ratnom politikom Putina. Dakle ovde se može govoriti i o onima koji imaju više zarade i veći stepen integracije u društvu“, navodi ona.

Drugi po broju su, dodaje, građani Kine kojih je na rad u Srbiji došlo 10.198 i koji se uglavnom vežu za kineske kompanije koje posluju u Srbiji ili su u trgovini.

„Kod njih zarade variraju od visokih menadžerskih do niskih za nekvalifikovane radnike i iako brojni po pravilu, nisu posebno integrisani u lokalne sredine“, objašnjava ona.

Nešto manje od pet hiljada radnika je iz Turske i oni su takođe vezani za turske firme koje posluju u Srbiji, a rade na pozicijama od inženjera do fizičkih radnika, tako da im i zarade variraju u tom rasponu.

I kod njih je stepen integracije mali, jer uglavnom ostaju samo za vreme trajanja projekata na kojima su kratkoročno angažovani.

„Nešto manje od pet hiljada radnika dolazi iz Indije, Šri Lanke i tu se u većini radi o fizičkim radnicima angažovanim u sektorima građevine, ali i saobraćaja i usluga, a koji se u najvećem broju kratko zadržavaju u zemlji, rade za niske zarade, ali ipak veće nego što su kod njih. Vrlo često su u lošim uslovima stanovanja, a izloženi su i raznim vrstama zloupotreba od agencija preko kojih dolaze i uskraćivanja osnovnih ljudskih prava“, objašnjava naša sagovornica.

Takođe, kako dodaje, oko hiljadu radnika je došlo iz Nepala i drugih zemalja, koji uglavnom rade na fizičkim poslovima.