Stranim investitorima 14 puta više subvencija nego domaćim

Iako su najavljivane analize opravdanosti ulaganja takva studija još nije videla svetlost dana, mada su u nekoliko navrata iz Ministarstva privrede stizale izjave kako se subvencije fantastično isplate.

Poslednja je izjava ministarke privrede od pre samo nekoliko dana da se prema analizi davanja državnog novca privatnim preduzećima poklonjena državna sredstva vraćaju četvorostruko za samo 16 meseci.

S druge strane koliko dugo traju subvencije toliko se dugo domaći privrednici žale na nejednak tretman sa stranim investitorima od strane države.

Zoran Drakulić predsednik kluba Privrednik i vlasnik kompanije Point grup int, gostujući na televiziji N1 požalio se ovih dana da su strani investitori dobijali subvencije i po 84.000, pa i po 100.000 evra po radnom mestu, dok s druge strane imamo velike domaće privrednike koji ih ne dobijaju.

„Ja ne znam u klubu Privrednika da je neko dobio subvenciju. Mi smo dobili neke sitne subvencije za zapošljavanje u nekom novom pogonu, ali za – ako se ne varam – oko 200 evra, što je neznatno u odnosu na ove sume o kojima govorimo“, rekao je on.

Inače, neke kompanije dobile su i veće subvencije od ovog, kao recimo fabrika Beri Kalebo, koja je dobila 120.000 evra po zaposlenom, ili Henkel 144.000 evra po radniku.

Milorad Filipović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, sa saradnicima je napravio analizu subvencija od 2006. do 2016. godine, koja je kasnije inovirana i podacima do 2019. godine prema kojoj je iznos sredstava pomoći debelo u korist stranih investitora.

Prema njegovim nalazima država je do tada pomogla 296 projekata, od čega 202 inostranih investitora, a 94 domaćih, pa je učešće domaćih malo manje od trećine. Razlika u dodeljenom iznosu subvencija je daleko veća, pa je od oko 655 miliona evra subvencija, stranim ulagačima dato 611 miliona, a domaćim svega 44 miliona.

Na pitanje o subvencijama, Ministarstvo privrede je odgovorilo da je u periodu poslednjih pet godina i prvog kvartala 2021. godine, od 135 ulagača „koji imaju obavezu investiranja u opremu i druga osnovna sredstva i obavezu zapošljavanja sa kojima je država zaključila ugovor o dodeli sredstava podsticaja skoro 30 odsto domaćih privrednih subjekata“, odnosno 38 domaćih je dobilo podršku države, a istovremeno su 97 korisnika strani investitori.

Na pitanje o iznosu subvencija nismo dobili konkretan odgovor već da se „shodno broju novih zaposlenih, visini bruto zarada zaposlenih i visini ulaganja, obračunavaju intenziteti za dodelu podsticaja.

Iz tih razloga, njihova visina nije fiksna, već zavisi od toga da li se radi o zapošljavanju više stotina lica ili par desetina radnika, da li je u pitanju visoko kvalifikovani kadar sa visokim platama ili proizvodni radnici, kao i da li se radi o više milionskim investicijama ili ulaganjima od par stotina hiljada evra“.

Kako Filipović objašnjava, na odnos odobrenih investicija može uticati i činjenica da je oko 70 odsto raskinutih ugovora upravo sa domaćim investitorima.

„Najčešći razlog je to što ne ispune investicione obaveze u propisanom roku, a nekada i to što otpuštaju radnike. Razlog zašto je najveći deo subvencija za strane investicije je to što naši investitori nemaju toliki kapital za ulaganje ili ne žele ili ne smeju da ga ulože. Postoji i taj dvostruki odnos države, prema stranim i privilegovanim investitorima i prema običnim domaćim investitorima. Kod naših se strogo traži da bude sve po propisima, dok kod stranih, a posebno velikih za koje zalegnu predsednik ili premijer, može da se progleda i kroz prste. Posledica tog različitog odnosa je da domaći investitori ulažu u neproduktivne investicije, zemljište, nekretnine ili prosto odu u inostranstvo, Ukrajinu, Rusiju… gde su oni gospoda strani investitori“, objašnjava Filipović.

Od 2014. godine u zakonu o ulaganjima ne pominju se više eksplicitno strani investitori, odnosno nema razdvajanja domaćih i stranih privrednika.

Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ističe da su uslovi za dobijanje subvencija precizni i podeljeni po kategorijama u zavisnosti od lokacije, delatnosti itd, a da se negde pomaže po zaposlenom, a kod kapitalno intenzivnih delatnosti u procentu investicije.

„Retko neki stranac u Srbiji osnuje preduzeće i odatle kreće da posluje, već dolaze moćne multinacionalne korporacije. Oni se ovde bave samo organizovanjem proizvodnje i da obezbede dovoljno potplaćenih radnika, a sve ostalo je uhodano. Domaći privrednici moraju da osmisle proizvod, da obezbede finansiranje, nađu adekvatan kadar, naprave proizvod i nađu kome će ga prodati. Zato se kod nas malo ljudi upušta u složeni proces industrijske proizvodnje. Treba reći i da su naši bogati ljudi stekli imetak u drugačijim okolnostima devedesetih godina, pa su se onda uglavnom bavili trgovinom 2000-ih dok im je država obezbedila jačanje dinara i ogromne marže, a nisu hteli da ulažu u proizvodnju“, napominje Savić dodajući da ne može da se složi da država diskriminiše domaće privrednike, već da oni ne mogu da se takmiče sa ogromnim multinacionalnim kompanijama.

Niske privatne investicije

I u Novoj agendi za privredni rast Srbije koju je krajem 2019. godine predstavila Svetska banka navodi se da u većini zemalja privatne investicije pokreću rast.

„Poslednjih godina, neto strana direktna ulaganja u proseku su iznosila 5,5 procenata BDP-a, prema čemu je Srbija trećeplasirana u regionu Zapadnog Balkana. Ipak, srpske firme ulažu mnogo manje od preduzeća u drugim privredama u tranziciji. Ulaganje privatnog sektora u prošloj deceniji iznosilo je 17 procenata BDP-a, što predstavlja jaz od skoro tri odsto BDP-a u odnosu na ostale zemlje Zapadnog Balkana i približno šest procenata u odnosu na zemlje CIE. Istovremeno, došlo je do promena u strukturi ulaganja jer kompanije sve više ulažu u zgrade i poslovne prostore, a manje u mašine i opremu. Došlo je i do promena u strukturi kroz prelazak sa prerađivačkog na nerazmenjive sektore, što ne podstiče inače neophodno dalje povećanje izvoza“, upozoravaju u Svetskoj banci. U studiji se takođe navodi da retko dolazi do prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu.

„Brojne kompanije osnovane stranim direktnim ulaganjima ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i u stanju su da uvezu preko 90 odsto potrebnih proizvoda, što znači da su takvi efekti prelivanja retki, naročito od izvozno orijentisanih firmi sa učešćem stranih ulaganja, koje tek devet odsto svojih inputa nabavljaju od domaćih preduzeća“.