„Spisak lepih želja, ali ne i održivi projekti“: Šta piše u strategiji razvoja energetike Srbije?

Nova Strategija razvoja energetike Srbije do 2024. sa projekcijama do 2050. godine na javnoj je raspravi do 15. avgusta, a nedavno je predstavljena i u Privrednoj komori Srbije u Beogradu.

Tom prilikom državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike Veljko Kovačević je istakao da ona predviđa ambiciozne ciljeve za dekarbonizaciju energetskog sektora sa idejom da to uradi na način koji neće ugroziti energetsku sigurnost i stabilnost.

– Do 2030. godine, ukupna instalisana snaga vetroelektrana i solarnih elektrana treba da bude 3,5 gigavata, čime će skoro svaki drugi proizvedeni megavat-sat biti iz zelene energije. Do 2040, kapacitet iz obnovljivih izvora energije bi trebalo da bude povećan skoro tri puta. Ove ambiciozne ciljeve možemo da ostvarimo ukoliko taj teret podele javni i privatni sektor. Taj proces smo uspešno započeli prvim aukcijama za tržišne premije iz OIE, a prve značajnije promene u našem energetskom portfelju očekujemo do kraja ove decenije – rekao je Kovačević na otvaranju javne rasprave o toj srategiji.

On je naglasio da je kroz Nacrt strategije stavljena na sto tema nuklearne energije, i podsetio da je nedavno potpisan Memorandum o razumevanju o primeni razvoja nuklearne energije u Srbiji, koji je okupio državne institucije, stručnu i naučnu zajednicu.

– Jedan od prvih koraka za uspostavljanje širokog dijaloga na ovu temu je ukidanje moratorijuma na nuklearnu energiju. U narednim decenijama, biće potrebno da na održiv način rešimo kako ćemo zameniti baznu energiju iz termoelektrana, gde se nuklearna energija nameće kao najbolje rešenje koje obezbeđuje i sigurnost snabdevanja i karbonsku neutralnost. Pred nama je dug put i mnogo rada, ali nova strategija daje važan okvir za razvoj i unapređenje našeg energetskog sektora – rekao je Kovačević.

Plan je da se u gasnom sektoru, nastavi sa radom na diversifikaciji pravaca i izvora snabdevanja izgradnjom interekonekcija ka Rumuniji koja ima svoje rezerve gasa, kao i ka Severnoj Makedoniji, gde se jačaju veze sa Južnim gasnim koridorom i LNG terminalima.

Nacrt Strategije promoviše i pripremanje Srbije za veću upotrebu vodonika u energetici, kroz uspostavljanje zakonske regulative, jačanje tehnološkog i naučno-istraživačkog potencijala.

– U naredne tri do četiri godine treba da budu završene sve sekcije Transbalkanskog koridora. Planirani su i projekat Panonskog koridora, koji treba da udvostruči kapacitet prenosne mreže ka Mađarskoj, Centralnobalkanskog koridora koji će povećati kapacitete ka Bugarkoj. Nastavićemo i investicije u distributivni sistem, gde su započeta velika ulaganja u rekonstrukciju niskonaponske mreže, zamenu brojila, digitalizaciju i automatizaciju distributivnog sistema – naveo je Kovačević.

Stručna javnost je pak skeptična prema ovako, kako i sami nadležni priznaju, ambicioznim planovima i ističe da je reč o spisku lepih zelja a ne o održivim projektima čije je izvođenje temeljno analizirano.

– U prošlosti su takođe donošene strategije razvoja energetike. Veoma često one su bile suprotstavljene jedne drugima a zajednički imenitelj za sve njih je da nijedna nije impelmentirana u potpunosti. Stoga, nisam optimista da će i ova strategija biti realizovana na planirani način. Ono što najviše nedostaje je obrazloženje kako će se će se sprovesti projekti vezani za izgradnju vetroparkova i solarnih panela, odnosno kako će biti obezbeđen novac za te potrebe. Dosad se to nije desilo na precdviđeni način a sumnjam da će drugačije biti i sa ovom strategijom. Drugim rečima ne verujem da će ona dati očekivane rezultate – kaže za Danas ekspert za energetiku Velimir Gavrilović i dodaje da je orijentacija države da ulaže u izgradnu vetroparkova i solarnih elektrana potpuni promašaj.

Prema njegovim rečima taj segment u potpunosti treba prepustiti privatnom kapitalu a država ne bi trebalo da se zadužuje i ulazi u takve projekte jer postoje prioritetniji za izvođenje.

– Pogrešno je da država guši privatnu inicijativu i ulaže u izgradnju vetroparkova i solarnih elektrana. Rizik takvih ulaganja treba prepustiti privatnom kapitalu a ne da se za te svrhe troši novac građana Srbije. Ono u što bi država trebalo da ulaže su reverzibilne hidroelektrane kao zamenu za termoelektrane predviđene za gašenje. Takođe, reverzibilne hidroelektrane su u stanju da balansiraju elektroenergetski sistem i omoguće EPS zaradu od pružanja takvih usluga investitorima u obnovljive izvore energije – objašnjava naš sagovornik.

On smatra da će u budućnosti nuklearna energija biti potrebna Srbiji jer je struju nužno proizvoditi i u uslovima u kojima obnovljivi izvori to nisu u stanju.

– Primera radi, kada nema vetra proizvodnja struje u vetroparkovima nije opcija. Nuklearne elektrane pak mogu da proizvode električnu energiju nevezano za prirodne okolnosti. Oni koji su protiv njihove izgradnje insistiraju na tome da mogu da budu opasne po ljude i životnu okolinu u slučaju havarija. Međutim, realnost je takva da u zemljama u našem okruženju već postoje nuklearke i da bi ako bi u njima došlo do havarija to ugrozilo i Srbiju bez obzira da li kod nas u tom trenutku izgrađenih nuklearnih elektrana ima ili ne. Jedini slučaj u kome Srbiji ne bi bile potrebne nuklearke je taj u kome bi posedovala dovoljan broj objekata za skladištenje struje kao i reverzibilne hidroelektrane koje bi mogle da proizvode značajne količine električne energije – ističe Gavrilović.

Generalni sekretar Udruženja za gas Srbije Vojislav Vuletić kaže za Danas da su ciljevi postavljeni u strategiji kada je reč o vetroparkovima i solarnim kapacitetima koje treba izgraditi suviše optimistični i da ne postoji garancija da će se ono što je zacrtano i ostvariti.

– Poznato je da vetroparkovi ne proizvode struju kad nema vetra tako da se nikako ne može računati na to da će obnovljivi izvori biti među osnovnim za dobijanje struje u budućnosti. Moraju postojati i drugi načini za proizvodnju električne energije – smatra Vuletić.

On dodaje da će i u budućnosti Srbija biti orijentisana na uvoz gasa iz Rusije zato što ga druge zemlje nemaju u dovoljnim količinama sa izuzetkom Turkmenistana i Irana.

– Možemo se povezati gasovodom sa Rumunijom koja ima sopstvenu proizvodnju. Međutim, iz te proizvodnje ta zemlja ne može da podmiri sopstvene potrebe i mora da uvozi ruski gas. Što se tiče povezivanja sa Severnom Makedonijom kako bi se dobijao prirodni tečni gas sa terminala u Grčkoj treba znati da LNG nema dovoljno i da je uglavnom rezervisan za potrebe onog ko ulaže u izgradnju infrastrukture za njegov transport. Dakle, ne bi ga bilo dovoljno za potrebe Srbije koja u tom procesu ne učestvuje a važno je naglasiti da je takav gas pet puta skuplji od ruskog pa se postavlja logićno pitanje da li je racionalno računati na nešto što je veoma skupo – zaključuje naš sagovornik.